Традиција у скромним условима

 Ђурђевдан је одувек био празник саборовања у Горњем селу у Средачкој Жупи, које се спомиње још у Светоархангелској повељи Цара Стефана Душана 1348. године као ,,на Средској именем Село“.

 

Црква посвећена Светом Георгију се налази на гробљу у центру села и на средини је пута који води из Доње махале у Горњу. И становници села су се по томе дал’ су живели у једној ил’ другој махали називали, а и данас себе називају ма где да живе, Горњомалцима и Доњомалцима. И после 1999. године када је село остало без већине својих православних житеља, за Ђурђевдан су му се враћали и уз литургију и старе обичаје, присећали се живота у селу, својих предака и традиције. И ове године је звоно са звонаре храма Светог Георгија позвало народ на молитву. Али га није било, бар не као ранијих година. Осим шесторо преосталих Срба у селу, успело је да на славу цркве дође само њих петнаестак. Чак ни породица која се прошле године за Ђурђевдан прихватила да буде домаћин, није могла да стигне из централне Србије, али се зато домаћинства прихватио Петар Илић, који са својом породицом већ две деценије живи у колективном центру на Брезовици. Млади свештеник о. Јован Радић је у Горње село дошао после одслужене литургије у саборном храму у Призрену. Отац Јован, који као нови парох призренски први пут служи у овој цркви, је освештавши принети славски колач и жито и преломивши га са Петром Илићем, честитао славу домаћину.
Петар Илић је рекао да је његов редослед да буде домаћин за две године, пошто је обичај да колач иде од куће до куће и тако у круг сваке године, али задовољство му је да је и ове године могао да са
породицом помогне да се припреми слава. Ишла је литија кроз село, а испред цркве мушкарци су бацали камен са рамена и градили град. Онај на врху би отпевао по неку песму, извео по неку шалу. Један од шесторо Срба који и данас живи у Горњем селу је седамдесетшестогодишњи Слободан Вучковић, брат трагично настрадалог песника из овог села Лазара Вучковића. Он са својом супругом Иванком брине о цркви Светог Георгија у Горњем селу и на Ђурђевдан се побринуо да у цркви буде све како треба. – Наша црква је најстарија црква у Средачкој Жупи. Још крајем 13. века почела је градња, па је касније дограђивана. Ја одржавам цркву и
гробље и капелу стару горе. Ми смо стално у селу, немамо проблема са комшијама муслиманима, али тешко је без деце, без унучади – каже Слободан. По једном запису из 1947. године Горње село је имало 100 кућа и то 29 кућа Срба православаца и 71 кућа настањена Муслиманима. До 1999. године српско становништво је углавном живело у Горњој махали, иако су српске куће постојале и у Доњој махали, на улазу у село. Интересантан је податак за ово село, као и за целу Средачку Жупу да је мушко становништво од периода када је село потпало под Турску власт па до ослобођења 1912. године одлазило у печалбу у прекоокеанске земље и враћало се. Оливера Радић

Подели на: