понедељак, 15. августа 2022. | 07:33
Најновије вести

ТРАГОВИ СТАРИХ ЦИВИЛИЗАЦИЈА И ДАНАС ПРИСУТНИ

У Грнчару данас живи око 400 Срба. Село и река добили име по старом грнчарском занату којим се накада становништво овде бавило. Многи су на својим ораницама пронашли разне грнчарске посуде висине и до једног метра. Позив Новаку Ђоковићу да их посети у њиховом селу где има своју улицу

 

 

На око пет километара југо-источно од косовскопоморавске вароши Витина, налази се село Грнчар у коме данас живи око 400 Срба. Историја овог места, угнежденог у плодној котлини подно брда званог Прибој је дуга. Истраживач и аутор више монографија о селима Косовског Поморавља Станислав Којић каже да је Грнчар заправо најстарије насеље у такозваном Горњем току Бинчаке Мораве, која извире у оближњем селу Бинач. Једна од легенди која живи у овим крајевима каже да су село, а и река звана Грнчарица, која га својим кривудавим током пресеца и која је вековима водом појила жедну, плодну грнчарску земљу, добили име по грнчарском занату којим се некада у, како овде веле, „старо време” становништово претежно бавило. А да ова легнеда има основа за оправданост, поткрепљују многе глинене посуде, које су мештани налазили у атару села, најчешће при обради земље, али и другим радовима, међу њима и високе до једног метра. – На територији села Грнчар постоје трагови старих цивилизација који сведоче о његовој старини. То су поред осталог пећине у којима су, према неким јасним показатељима, људи живели још пре 6.000 година пре нове ере. То се може видети на местима званим Каљаја, Градиште, Селиште, Црквиште и другим – каже аутор више монографија о селима Косовског Поморавља, Станислав Којић. Он додаје да постоје трагови и рударства које је у Грнчару и околини било развијено у време Немањића и да су тада овде развијане српске насеобине, али да је било у околини и Саса, које су Немањићи доводили да раде у рудницима, јер су Саси били познати рудари.

БОГАТА И ЖИВА ИСТОРИЈА

У атару села Грнчар налази се црква Светог Николе, коју су албански екстремисти минирали на Велики петак 28. априла 2000. године. Приликом минирања оштећена је и пећина изнад које се издиже црква. Којић истиче да постоји прича у селу међу Србима, да су тада, након минирања цркве, амерички војници у саставу КФОР-а у пећини, која је била монашка испосница у средњем веку, ископали ковчег са благом и однели га вероватно у Америку. Ова црква, која је подигнута изнад мале пећине, је некада била део манастирског комплекса. О томе сведоче списи који се чувају у манастиру Хиландару на Светој Гори. Црква је обновљна 2008. године и данас се у њој по распореду богослужења у витинској парохији богослужи и верни српски народ из ових крајева јој радо иде у походе о већим празницима и у дане када је отворена. На територији села Грнчар постоје и остаци још три цркве: Светог Јована Крститеља, Свете Петке и Светих апостола Петра и Павла. И дан данас Срби у Грнчару славе осим крсних слава и сеоске славе Светог Николу и Свету Петку. Поводом, како они кажу, јесење Свете Петке, коју овде светкују три дана, постоји интересантна традиција да сви мештани носе ђаконије и приређују такозвану „хришћанску трпезу љубави”. Уколико главни дан обележавања Свете Петке, како се може чути у Грнчару, „падне” у среду или петак онда свако домаћинство кува пасуљ и односи на заједничку „трпезу љубави”. Она се данас приређује у новој згради у центру села, која је подигнута не тако давно за поменуте верске намене. Село Грнчар је специфично у односу на друга места у окружењу и по томе што у њему и дан данас ради воденица на реци Грнчарици. До осамдесетих година прошлог века кажу од села Летница до Грнчара и Врбовца дуж Грнчарице и притока било је преко 30 воденица. – Имамо доста посла. Највише мељемо кукуруз. Доносе и Срби и Албанци. Вода никада није пресушила на Грнчарици, али се из године у годину водостај смањује – казао нам је при недавној посети Грнчару стари воденичар Станислав Влајковић у чијој је фамилији, како каже, воденичарство старо не зна се тачно колико векова. – Ми смо воденицу наследили од деде, он од свог деде и тако редом, не знамо од када она потиче. Воденица је стара Бог зна колико – рекао нам је Станислав. Није изостало наше шаљиво питање да ли је у воденици сретао вампире, јер по неком старом српском веровању воденце у касне ноћне сате походе вампири. По том предању је снимљен и антологијски српски хорор филм „Лептирица”, а трагом предања о причи о постојању српског вампира Саве Савановића. – Веровали ми ви или не, ја сам ишао у пола ноћи сам да овраћем воду на километар од воденице и није ме било страх. Спавао сам милион пута у воденици. Ма какви вампири. То је измишљотина – рекао нам је Станислав. Оно што нам је запало за око надомак воденице у Грнчару која је још увек активна, направљен је бетонски мост, који је „оскрнавио” онај некада аутентични старински амбијент око воденице. Многи мештани у овом селу кажу да је та инвестиција била непотребна. Осим ове чињенице око беспотребног моста на Грнчарици код воденице, у селу смо могли чути и причу да риба више у реци Грнчарици нема, јер је река загађена. На једном делу тока реке власници Албанци отворили су фарму свиња (у витинском крају има Албанаца католичке вероисповести који узгајају свиње) и многи Срби у Грнчару верују да је та фарма свиња из које се испуштају отпадне воде, утицала да се поремети еко фонд у реци Грнчарици. Многи Срби из Грнчара сећају се с носталгијом дана када су у реци током топлих летњих месеци ловили рибу. Тога данас нема јер, веле, у овој реци рибе више нема, а све мање мештани користе и воду из реке за заливање околних ораница у страху да не загаде земљиште и усеве. Како год, вода из Грнчарице окреће воденичко коло.

САЧУВАНИ МНОГИ ОБИЧАЈИ

Грнчар је село у коме живи и једна специфична традиција, а то је маскембал звани „Бабе и деде”. Организује се на трећи дан Васкрса и у себи осим хришћанских садржи и старе паганске обичаје, а везана је за „сусрет лета и зиме”. Много је тога у овом селу што је дуге историје, специфичног. Један од знакова распозна вања овог места је кафана која је до пре неку годину носила име „Цар Лазар”. Тог натписа на улазу овог угоститељског објекта, који је отворен 29. новембра 1989. године више нема. Данас се ова кафана незванично зове „Сложна браћа Симић”, а то су средовечни Миливоје и Божидар Симић. Они су отворили кафану још поменуте године и са својим породицама су њени власници и дан данас и заиста су сложна браћа. Нисмо улазили у причу зашто на улазу у кафану нема више оног некада препознатљивог натписа „Цар Лазар”. Међутим, за шанком овог угоститељског објекта у коме се како многи кажу припрема најбоља купус салата на свету по некој тајној рецептури браће, иначе од киселог купуса, али и други кулинарски специјалитети, стоји слика цара Лазара. Постављена је још те, сада већ прилично далеке, 1989. године, која је протекла у знаку обележавања 600 година од Косовског боја. А у кафану коју многи још увек памте под именом „Цар Лазар” долазе, Срби, Албанци, Хрвати, Роми и други. Свако буде угошћен и услужен како је најбоље могуће. Браћа Симић су пример сложне породице која, барем за сада делује, да не планира да напушта свој завичај и удоми се негде изван Косова и Метохије, како су то учинили многи у ближем и ширем окружењу.

ПЕТРОВИЋ, ПОВРАТНИК ИЗ ШВАЈЦАРСКЕ

На једном крају села Грнчар налази се велики крст, на ограђеном плацу. Недалеко одатле је кућа Милета Петровића. – Ја сам радио дуго у Швајцарској. Зарадио сам тамо своју пензију и вратио се. Имам два сина. Међутим, они нигде не раде. Не кажем да немамо пара, али шта кад мене сутра нема. Од чега ће они да живе? Не могу нигде да се запосле. Напишите молим вас да и овде у нашој општини има много неправилности. Из неке куће раде сви, а из неке нико. Као кажу, имамо ми паре. Па то је моја пензија. А ја кад сутра умрем, шта ће моја деца? Они пензију моју не могу да користе кад мене нема. Па наравно да ће да оду одавде. Е, и о томе треба да се размишља, тај неко ко жели овде да задржи Србе, да исправља те неправилности – рекао нам је Петровић. С одушевљењем нам је показао велики крст на ограђеном плацу, одакле пуца прелеп поглед на Грнчар и околину. Он, како нам рече, лично не би дао свој Грнчар и ваздух и воду у свом завичају ни за десет Швајцарски, ни за читав свет. Зато се и вратио у свој завичај, јер је њему, вели, најбоље у његовом родном селу, ту где вековима на старом гробљу почивају кости његових предака. – Ово око подизања крста смо се ми мештани сами организовали. Урадили смо овај крст и оградили плац и намера је да се овде светкују сеоске славе, да се сече колач. Планирамо да урадимо и једну зградицу унутар плаца – објаснио нам је Миле. У центру села на маленој клупици срели смо старицу Милевку Јеринић. Има близу 90 година. Живи са двојицом синова. Како нам рече она броји своје дане на земљи, али је срце боли што јој синови осташе неожењени. – Они се не оженише, а године их прегазиле, али нису једини. Бог нек помогне и мојима синко и свакоме – рече нам бака Милевка. Друштво јој је правила, такође, већ у године зашла Трајанка Коцић. Муж јој недавно умро. Остала сама. Деце вели нису имали. Нема пензије, нема никаква примања. Мораће каже да види како и шта јој је чинити, јер тренутно нема од чега да живи. Сналази се како зна и уме. У центру села срели смо уз још неколико његових комшија Драгија Бранковића. Док је протицало подне седео је на маленој клупици у сенци крошње старе липе. Дошао је, каже, мало да одмори, да поприча с људима. У његовој породици преживљавају од такозваног минималца који, како истиче, није довољан за нормалну егзистенцију. Током боравка у Грнчару, сазнали смо да су многи млади овог лета отишли у Ариље да сакупљају малине, јер је дневница од 4.000 до 5.000 динара. А у Грнчару, веле, нема одакле пара да се заради, ако неко нема стална примања. Пољопривреда у овом месту, где је земља плодна је још увек жива, али од ње нема неке зараде, а сточарство је већ дуже време у стагнацији. – Ви новинари, сви кажете да овде има улица која носи име Новака Ђоковића, па ајде напишите како би волели да нам Ноле дође у госте, да га угостимо. То је жеља свих нас. Можда ви новинари можете да помогнете
да нам Ноле дође да нас посети. Напишите то – чуо се мушки глас док смо напуштали Грнчар, крећући се Улицом Новака Ђоковића. С. Ивковић

Подели на: