Трудио сам се да створим позитиван импулс

Кроз историју су бивале многе пошасти, па ће се и ова завршити. Остаће само живот и уметност – уметност као огледало наших душа, каже Ћатовић

 

Професор и сликар Ервин Ћатовић рођен је 1966. године у Приштини, где је завршио Факултет ликовних уметности, као и постдипломске студије. Студијска путовања и усавршавање обавио је у Италији и Француској. Ликовна критика сликара Ервина Ћатовића сматра заљубљеником у свој позив и уметником оштрог ока који из природе узима реално/ имагинарни фрагмент од којег гради своје ликовне поеме, и сликару истанчаног колористичког нерва. Ћатовић тежи да досегне апсолутно значење природе, осећа лепоту која се ослобађа из ње, и апстракте њених сокова преноси на своја платна. Са Ервином Ћатовићем смо разговарали о уметности у актуелном тренутку.

• Будући да сте ентузијаста, својим делима сте настојали да промовишете културу и традицију Србије и Црне Горе. Реците нам нешто о томе?

– Моја ликовна пространства су веома широка. Непрегледне ликовне и мисаоне дубине говоре о мени као сликарском неимару, који гради и верује у сликарске истине. Кроз своје стваралаштво, којем се предајем целим бићем и властитом имагинацијом на сликарски начин показујем ликовни став и промишљање. Од природе као инспирације до замишљеног концепта – реализоване коначне форме, долазим експресионо. Рођен сам на Косову, у Приштини, где сам провео своје најлепше 33 године живота. Сазнајни пут и професија ми је одредила даље кораке мога живота, те сам из тог разлога живео на више места, како у Србији, тако и ван наших граница. Црногорско порекло мога оца Хилмије, истакнутог уметника и професора Факултета уметности (једног од оснивача ФЛУ у Приштини), утицало је и на мој став о култури, традицији и уметности. Дуго година сам радио у Ценртру за културу Приштине у својству уредника за ликовну културу, и својим сам деловањем на пољу културне баштине и уметности као и мултимедијалне уметности дао свој несебични допринос. Као ствараоц константно сам био инспирисан фрагментима мога живота на Косову – Србији и Црној Гори. Можда је на мене емотивно утицао распад некада заједничке државе, што се може видети на многим мојим сликама. Моји ментални пејзажи са пуно енергетског набоја саткани коагулима колоритних бујица, на граници су апстрактно-асоцијативне појавности. У свету уметности, унутрашње предодређености итрансестетске баналности са унификованом стереотипном културом у којој индивидуалност губи своју јединственост, моје дело указује да још увек постоји уметност „с лицем, смислом, прошлошћу, сећањима” (др Анастазија Мирановић, историчарка уметности и ликовна критичарка).

• Која је поента изложбе „Шума“ коју сте орагнизовали у Галерији ФУ у Косовској Митровици пре неколико година?

– Мој аутономни ликовни пројекат „Шума”, која је организована у Галерији факултета уметности у Косовској Миртовици пре неколико година, представља логичан наставак и континуитет ликовних артефаката обједињених у ликовну целину. Покушао сам називом дати једну универзалност уметности и мог ликовног промишљања. Надасве су шуме исте без обзира на време и место у коме живимо. Оне су интригантне, занимљиве, али пуне осећања, преплитања и прожимања пигменталних линеарних колоплета, фуриозних, али истовремено и сензибилних које кроз боју пулсирају и творе уметничко дело.

• Како је уметнику на Косову и Метохији у месту (Косовска Митровица и шире) које је силом прилика пренасељено и под сталном тензијом политичких и безбедносних (не)прилика?

– Тешко је данас бити уметник у егзистенционалном смислу речи. На Косову и Метохији које је под сталном тензијом политичких и безбедоносних (не)прилика привилегија је бити уметник, гледати живот другачијим очима и ставом. Тај универзални ликовни језик, понекад апстрактни са задовољством преносим на моје студенте са намером да њихова стваралачка имагинација буде део уметничке реалности. Тај поглед на реалност, та сурова истина, за уметника може бити изазов који резултује тежњом да се досегне естетски ликовни ниво са пуно дијалога и дуалитета и крајњим ишодом истински добром сликом.

• Какав је одговор уметника на опаку беспоштедну заразу Ковид 19?

– Уметник се у овом несрећном времену пандемије понаша одговорно према средини и окружењу, затварајући се у свој унутрашњи свет у перманентној потреби за ослобађањем од негативних рефлексија нашег енфермелног живота. Ја као уметник тада стварам уметничко дело као аутономни организам истоветан природи.

• Да ли сте стварали у време ванредног стања епидемије коронавируса и како гледате на промене које ће настати и бити тако велике да ће се и време делити на оно пре и после короне?

– У току ванредног стања, епидемије короне, био сам врло активан проводећи сво дозвољено време у свом атељеу. Направио сам један мали ликовни циклус слика и цртежа, инспирисан тим тешким данима и том суморном ситуацијом. Учествовао сам на две виртуелне изложбе међународног карактера – по позиву.

Био сам забринут, као и већина становника ове планете. Десило се нешто што се ни у имагинацијама надреалиста није могло претпоставити, да ће свет стати. Чињеница да више ништа неће бити као раније и да ће се свет историјски гледано делити на пре и после короне деловало је наравно и на моју свест. Као вечити оптимиста трудио сам се да створим позитивни импулс, како у породици, тако и у окружењу, што признајем није било нимало лако. Рад на даљину савременом он-лине наставом омогућила је да интерактивно комуницирам са студентима, да им пренесем позитивна промишљања, да их охрабрим и пренесем оптимизам, који је за младе људе пресудан. Кроз историју су бивале многе пошасти, па ће се и ова завршити. Остаће само живот и уметност – уметност као огледало наших душа. Не може се сигурније побећи од света него кроз уметност и не може се сигурније спојити са њиме него преко уметности (Гете). Славица Ђукић