У кнежевом селу једна српска кућа и црква

 Супружници Весна и Драган једини становници Боровца, након што се прошле године иселила једна српска породица. С носталгијом се сећају времена када је број мештана био много већи и село било живо и напредно

 

 

У побрђу изнад питомог слива Биначке Мораве, недалеко од остатака средњовековног града Прилепца, места где је рођен српски кнез Лазар, још увек битише село Боровац, до кога недовољно упућенима и теже сналажљивијима није нимало лако стићи. А у Боровцу,  сакривеном у недрима шуме, живот се одвија само у једној српској кући, а „жива” је и црква Светог Ђорђа у овом месту, која је не тако давно подигнута на рушевинама старе цркве. Још је српски географ, антропогеограф и етнолог Атанасије Урошевић пишући о селима, њиховој историји, родословима становника на Косову и Метохији, истражујући и поднебље где је место Боровац забележио 1950. године у књизи „Новобрдска крива река”, да се ово село помиње још 1381. године.    По сунчаном мајском дану запутили смо се колима у Боровац, претходно се распитавши у око пет километара удаљеном селу Рајановцу, како се до Боровца најлакше може стићи, јер смо упозорени да се успут можемо изгубити ако пут промашимо. Прилично лошим, али проходним земљаним друмом стигли смо у ово место, али са све време присутном стрепњом да ли ћемо тамо некога срести и како пронаћи то једино српско домаћинство које је овде остало. У Рајановцу су нам рекли да су то супружници Весна и Драган.

МУК И ТИШИНА

У селу без путоказа дочекла нас је тишина. Што смо улазили дубље у његов атар она је бивала све јача, само с времена на време прекидана умилним појем птица. Иза разгранатих крошњи храстова назирали су се кровови кућа. Да је барем хладно време па да по диму из димњака видимо у којој се то кући живи – наметала нам се мисао док смо задирали све више унутар села. Успут су нас дочекали призори опустелих дворишта, преплављених коровом и другим некултивисаним растињем које је продирало у објекте, кроз напрсле зидове и увлачило се под прагове улазних забрављених врата, прекривало поломљене тарабе. У једном моменту срце нам је заиграло од среће, када се огласио псећи лавеж и када нам је у сусрет из једног дворишта у коме је трава била уредно покошена, пришао пас. Био је то знак да смо најзад пронашли то једино преостало српско домаћинство у Боровцу. Убрзо је у двориште изашла и средовечна жена, срдачно нас поздравивши, а након што смо се предствили и позвала да уђемо у кућу и окрепимо се оним, како нам је рекла, што је Бог дао. Била је то Весна. Успут док смо улазили у двориште рече нам да је у Боровцу до пршле године било још једно српско домаћинство, али да су се ти људи иселили, а Весна нам рече и то да је у време кад се она удала у овом селу, број мештана био много већи и да је село било живо и напредно. – Слушајте, можете да седнете, да попијете кафу, сок, шта хоћете, али не дајемо никакве информације о селу. Где су новинари, али и други били да нас посете, до пре неку годину, када су овде живели и други. Џаба сад да пишете. Нема више шта да се прича и пише. Требало је писати док се овде живот одвијао. Код нас је изгледа дошло време да се више бавимо последицама него узроком – обратио нам се Веснин супруг, Драган. Поштујући жељу јединог домаћина у Боровцу, уз захвалност на соку којим смо били послужени кренули смо да обиђемо Боровац, у који смо ипак долазили и раније, мада истина не у скорије време. На питање шта је са старом црквом Драган нам је, упркос томе што је пре тога казао да неће причати ништа о селу, рекао да је она обновљена и да је недавно на празник Светог Ђорђа, била препуна људи. Били су то Срби највећим делом из Рајановца и других села у близини, али било је и оних који су се иселили из Боровца и на празник дошли у своје родно село у цркву. Биран је колачар и сечен славски колач, а након литургије која је служена. Драган нас је љубазно упутио како да најлакше пронађемо цркву, јер су кратки путељци који од његове и других кућа у Боровцу воде до цркве и најбржи су начин да се из ње стигне тамо зарасли и тешко је пробити се до старе светиње уколико се иде њима.

НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ СВЕТИЊУ

– Идите около путем и пратите поток док се спуштате до цркве. Нема где да промашите. Пут ће вас довести право тамо. Најбоље је да на једном делу паркирате кола и идете пешака, јер је успон велики. Није то много далеко – упутио нас је Драган. Следећи његове савете стигли смо до цркве, једним делом ходајући пешака. Успут нигде живе душе. Жубор потока и цвркут птица ломили су тишину, а опојни мирис шумског цвећа задирао у плућа. У једном моменту пред нама се указала прелепа црквица, ограђена металном оградом, видно не тако давно окречена. Из црквеног дворишта ширио се мирис јоргована. На нашу срећу црквене двери нису биле закључане. Тихо смо крочили унутра, запалили свећу и нечујно се помолили пред олтаром ове светиње скривене од осталог света у сенци храстова. Помолили смо се да Господ Бог и сви свети подаре овом селу будућност да оно не оде у заборав и да се не преда потпуно пустоши. Надомак  цркве кроз прозор смо провирили и у капелу са столовима и клупама. Не тако давно направљена  је да служи када се у цркви на Ђурђевдан окупе људи из других места да се поклоне светињи, да прославе свој празник и сеоску славу Боровца. – Било је то лепо место. Моја снаја је оданде. Било је много више људи тамо, али отишли су. И ја сам ишла некада у Боровац код пријатеља. Жалосно је што је све то тако данас, што тамо нема више људи осим у једној кући, али даће можда Господ Бог да село поново заживи једном – рече нам 84-годишња Верка Јовановић из Рајановца, коју смо срели док смо се враћали из Боровца. – Био сам на празник Светог Ђорђа у цркви у Боровцу. Ми мештани одавде из Рајановца и ови људи што су остали у Боровцу смо је обновили добровољним прилозима, а такође смо средили и пут до цркве да може да се оде лакше до ње, јер стара је то црква, то је наша стара светиња. Идемо ми из Рајановца тамо иако имамо и овде у Рајановцу цркву – рече нам Часлав Јевтић из Рајановца.  С.И