У СЛУЖБИ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ

 – Знате има и таквих овде који не смеју да кажу истину, јер се плаше негативних реакција и притиска или можда из неких других личних разлога. Не, не плашим се никога. Сматрам да свој посао радим часно и поштено што је и у складу са уређивачком концепцијом „Јединства”. Увек ћу бити у служби истине и правде ма ко био у питању – каже наша колегиница Соња Ивковић

 

Док сунце са зенита гађа врелим зрацима ужеглу новобрдску земљу лошим макадамом препуним ударних рупа, грабимо ка селу Извору, што се простире на пропланцима недалеко од тврђаве, остатака некада славног Новог Брда – тог немог сведока средњовековне српске историје. Дочекује нас призор у коме доминирају старе куће. Око многих коров и растиње који говоре да у њима нико не живи. Испред једне од сеоских кућа дочекује нас новинарка „Јединства” Соња Ивковић, која је и разлог нашег доласка, а која кроз своје текстове сведочи о животу људи у свом завичају али и другим деловима Косова и Метохије и која дели судбину својих сународника. Живи у махали у којој се српско становништво свакодневно осипа и где нема кафића, кафана, продавница, јавног водовода, канализације, јавне расвете, где је појам урбано само појам, а не стварност.

• У прошли уторак, док сте носили најновији број „Јединства” Србима у селима око Новог Брда ухапсила Вас је косовска полиција. Као криминалца са лисицама на рукама су Вас спровели у полицијску станицу у Гњилане.

– Тај догађај и проблем с полицијом је имао политичку позадину, јер су му претходиле неке веома индикативне ситуације везане за моје изјаве и текст у новинама који се тичу покушаја да се православна црква Светог Николе у Новом Брду, предстви као католичка црква и да се историјске чињенице које се тичу средњовековне тврђаве у Новом Брду, представе на начин да се потисне оно што јасно указује да је Ново Брдо уткано у српску историју. Ту је свакако и дистрибуција листа. Преко неких мојих извора добила сам информације да се Албанцима не допада то што делим „Јединство” као ни моје писање ни уређивачка политика „Јединства”. Али, и ја као новинар и лист „Јединство” смо у служби истине о српском народу на Косову и Метохији. Не може нас ућуткати ни хапшење, ни прогон из Приштине ни бацање у канте за ђубре јединог српског листа на КиМ „Јединства”, што је косовска царина учинила пре пар година, ни казне косовских институција… Двадесет година сам вазач по овим новобрдским кривинама и тврдим да сам и тог дана возила одговорно и без било каквог саобраћајног прекршаја.

• Како су вас зауставили и шта су навели као разлог заустављања и хапшења?

Кола са ротацијом су ме пратила као да сам опљачкала банку и препречила ми пут. Наводно да не возим добро. Толико добро познајем овај пут, сваку кривину да бих могла да возим затворених очију и тврдим да нисам направила никакав саобраћајни прекршај. Рекли су ми да сам пијана и да дувам. Верујте ми ни кап алкохола нисам попила. У колима ми је било седам пакета новог броја листа „Јединство” које делим сваког уторка Србима по новобрдском крају и Косовском Поморављу. Недељу дана пре тога војници Кфора су се распитивали испред продавнице у Прековцу о „Јединству”, мени и мом тексту „Историју прекрајају, а територију отимају”. Све ми је то синуло у главу и једноставно у мени је прорадио српски инат и пркос и одбила сам да дувам, јер је то очигледна намештаљка и политичко хапшење. У селу где живим са мојим рађацима и саговорницима испред места где се састајемо, сеоске продавнице, попијем понекад пиво, али нити сам алкохоличар нити икада пијем ако треба да возим. Могу само да претпоставим да су правили план како да ме застраше да не пишем и не делим „Јединство” и да им је неко у том помогао, можда неко из моје близине. То ме посебно боли. Нису имали зашта да се ухвате осим наводно за једно пиво. Рекла сам им да је све намештаљка и политичко хапшење, да је позадина моје писање и мој лист „Јединство”, да сам новинар у неком другом српском медију чија им уређивачка политика не смета да не би ни помислили да овако нешто учине, а они су ми тада ставили лисице. У међувремену су стигла још једна полицијска кола и као највећег криминалца спровели ме у полицијску станицу Гњилане. Ту сам задржана пар сати и уз велике молбе и изјаве да ћу се обратити Међународној асоцијацији новинара, пуштена сам а кола су ми задржана. Наредног дана, након свих реакција вратли су ми кола, али одузели косовску возачку и написали казну уз тврдњу да сам возила у алкохолисаним стању. Шта да радим. Да се жалим, све је узалуд. Овде правосуђе функционише по систему, „Кадија те тужи, Кадија ти суди”. Уколико сведочи портпарал Исмет Хашани и још једна особа из Косовске полиције, а није је тешко наћи, да сам возила у алкохолисаном стању, ко ће да верује у моју причу. Најтеже ми је што ћу шест месеци морати да се сналазим без кола по терену. Али, разговарала сам са одговорнима у нашој издавачкој кући који ми безрезервно верују и подржавају ме и надам се да ћемо заједнички пронаћи излаз из ове ситуације.

• Каква је била реакција, пре свега колега, у вези са овим догађајем?

Када су ме привели у полицијску станицу, ја сам контактирала редакцију и моју главну и одговорну уредницу која је благовремено реаговала и чија ми је подршка значила много. Било је и реакција с других нивоа. Колеге су ме подржале. Јављали су ми се сутрадан људи из свих делова Србије и Косова и Метохије, нарочито они који ме знају. Били су забринути за мене. Хвала свима на тој подршци.

• Да ли је било и другачијих реаговања ?

– Знате има и таквих овде који не смеју да кажу истину, јер се плаше негативних реакција и притиска или можда из неких других личних разлога. Не, не плашим се никога. Сматрам да свој посао радим часно и поштено што је и у складу са уређивачком концепцијом „Јединства”. Увек ћу бити у служби истине и правде ма ко био у питању. Косово и Метохија су мој завичај део мог бића, моја земља и нико ту чињеницу не може да ми оспори. Историјски подаци јасно говоре да је средњевековно Ново Брдо итекако део српског културног и духовног идентитета пре свега. То може неко да оспорава из политичиких разлога и ради прикупљања политичких поена, или неких националних фрустрација, али то што се тиче Новог Брда и српске историје везане за Ново Брдо је стварност која је непобитна. Има исувише много расположивих доказа и аргумената, који иду у прилог томе. Не, не кажем да треба истицати себе и свој национални понос науштрб других. Постоје културолошке, верске и друге разлике. Треба бити само реалан и поштен, толерантан, јер је то једини пут до стварног помирења и трајног мира на овим просторима. То они који желе да прекроје историју требају да швате и прихвате. Без тога нема напретка, нема будућности. Она добра стара изрека јасно каже „Отето проклето”.

• Рат 1999. године Вас је затекао као младог новинара у „Јединству”. Остали сте до последњег са неколицином колега у Редакцији у „Дому штампе” у Приштини, све док није српским новинарима забрањен улазак тамо, једном речју док нису истерани. Након тога уследио је још тежи период, период „лова на Србе”. Многи Срби су одлазили, небезбедно је било кретати се, а Ви сте опет ишли свуда по Косову и Метохији. Каква су Вам сећања на тај период?

– Није било нимало лако и једноставно, нарочито у првим годинама након рата, али и касније. Много ми је било тешко, док сам гледала како људи из мог села и других места пакују ствари, утоварају их у камионе и беже. Као новинар много се чешће и дан данас суочавам са призорима напуштених села, старачким домаћинставима и другим проблемима с којима се српско становништво овде суочава. И данас ми понекад крене суза, кад погледам напуштене куће, које гута коров. Пре неколико година таква једна ситуација ме је инспирисала да урадим књигу под називом „Пустош јужног прага”, где су кроз фотографије напуштене али и порушене куће и окућнице. Скоро свакодневно као новинар на терену суочавам се са том нашом тужном српском косовско-метохијском стварношћу. У многим местима, посебно овде у Новом Брду, мења се етничка структура становништва. Све је мање Срба. Данас овде имамо ситуацију да они који су отишли и у годнима пре рата, сада долазе и продају комплетно своја имања.

• Свих ових година сте на точковима. Обишли сте многа места где други новинари не залазе. Били сте и у најзабаченијим селима, тамо где се задржала бар и једна српска душа. Било је пуно тешких и опасних тренутака, наведите неки који Вам се памти?

– Да, стално на точковима, а понекад и пешице, тамо где се не може колима. Да нисам новинар, вероватно не бих имала ту срећу, да обиђем скоро сва места на Косову и Метохији. Било је ту разних ситуација што се тиче мог одласка на терен и искустава. Не, свакако није било увек једноставно и лако. Тако је и дан данас. Међутим, ја стварно никада нисам осећала страх, па и онда када многи други новинари нису долазили у ове или неке друге крајеве на КиМ, онда када није баш било лако бити Србин и кретати се слободно. Увек сам некако полазила с тим да ме Бог чува, пре свега. Увек сам се трудила, а тако је и дан данас да ту нашу стварност кроз текстове које радим прикажем на један реалан, објективан начин. Сматрам да никоме нажао нисам учинила, ни Србима ни Албанцима, тако да ми је та чиста савест била водиља и храбрила ме. И дан данас је тако. За мене није битно то да ли је неко Албанац, Србин, Ром. Важно је да је искрен и поштен човек. Било је ситуација када је баш било онако неизвесно. Ја само помало знам албански језик. Пре неку годину одлучим да направим причу о цркви Самодрежа, где се причестила војска цара Лазара пре Косовског боја. Прекрстим се и кренем. У том селу нема Срба. Одем ја тамо, паркирам кола, али нисам могла да нађем цркву. Морала сам да питам. Обратила сам се на енглеском двојици албанских младића, где је црква. Гледали су ме прилично чудно. Показали су ми руком где је и ја одем тамо. Паркирам кола. Док сам ходала ка цркви с намером да усликам спољашност и унутрашњост размишљала сам шта ако сад неко дође и пита шта ја ту радим? Нисам се плашила, али било је неизвесно. Међутим, све се лепо завршило. Нико ме није зауставио, мада сам то одрадила брзо и што пре отишла оданде. Слично се десило пре неку годину и у селу Неродимљу код Урошевца. Одем у село с намером да направим причу о порушеној цркви Светих Архангела и посеченом бору који је засадио још цар Душан. Није било нимало лако. Једва сам се снашла да пронађем остатке те цркве. Нарочито ме је гануо призор када сам морала да се кроз неко шибље пробијам до остатака цркве, који су једва били видни. Било је још таквих и сличних ситуација. Ипак, кажем да стварно нисам имала никада проблем с обичним људима, Албанцима. Било је рецимо много ситуација када возим и враћам се с терена, да видим да неко хода пешице, ја га покупим и пребацим до куће. Нису то били само Срби. Знате овде у Новом Брду ми немамо добро организован јавни превоз. По том питању делимо исту судбину сви и Срби и Роми и Албанци. Људи се муче, ако немају сопствена кола. Тако пре пар месеци возим ја кроз село Бостане. Ишла сам на терен да одрадим нешто и видим старицу и старца како ходају, иду пешака, а погрбљени, једва ходају. Видим да старац има белу традиционалну албанску капу на глави. Зауставим кола, питам их где иду и кад су ми рекли повезем их у албанско село Бусовата, које је од Бостана удаљено око седам, осам километара. Били су наравно Албанац и Албанка. Они су се толико захваљивали да је то било као да не знам шта да сам урадила за њих. И није то био једини такав случај. Кажем вам није важно да ли је неко Србин, Албанац, Ром или већ које националности или вере. Никада нисам имала проблема, с обичним људима, ни са ким на националној основи. И пре неки дан када ме је полиција хапсила, дошао један Албанац, кога сам мали милион пута возила успут кад сам ишла за Грачаницу и видим човек забезекнут и пита шта се дешава. Ја му кажем „комшија молим те склони се да и ти не би имао проблема због мене”.

• Рођени сте у Немачкој, студирали у Београду, откуд то да се увек враћате коренима, Новом Брду и Косову и Метохији?

– Да, рођена сам у немачком граду Велберту. Међутим, од своје непуне прве године живим на Косову и Метохији. Одрасла сам уз бабу Зорку, која је била неко мени најдражи на свету. Можда отуда и та нека моја велика љубав према старима и разумевање за старе особе. Много ми је жао када видим, овде код нас, посебно у Новом Брду да има старих и немоћних људи и како се пате и муче, а чија су деца отишла, већина изван Косова и Метохије, а многи су отишли, посебно одавде из Новог Брда. Та мука и немоћ старих особа, нарочито након рата 1999. године, када је већи број младих напустио ове просторе, инспирисали су ме да 2009. године урадим једну књигу под називом „Мука” у којој су фотографије старих људи из Косовског Поморвља и њихове кратке изјаве о томе како живе, како се осећају? Кроз те изјаве се може осетити сва њихова патња и немоћ.

• Како неко као Ви, ко је могао да оде било где, одлучи да остане у новобрдском пасивном селу?

Да, тачно је да сам имала више прилика да одем одавде, пре свега у Немачку, али ми тако нешто није падало на памет никада. Једноствно од малих ногу, ја сам себе доживљавала и још увек је тако и мислим да ће док сам жива бити тако, да ја припадам мом Косову и Метохији. То је мој завичај. Овде су моји корени. Ја сам као дете са бабом увек ишла на гроб свог деде Саве и других предака кад су задушнице. Одлазила у цркву у Бостану, манастир Грачаницу. Ја сам порасла овде, трчкарала и играла се с децом по овим прелепим брдима и ливадама. Пила воду с планинских извора. Ново Брдо је прелепо. Волим моје Ново Брдо просто речено и оно ми је драже од било ког другог места на свету. Имала сам прилику да обиђем доста градова по свету, али моје Ново Брдо је мој завичај и ништа не може да га надомести. Сећам се кад је требало да упишем факултет, мајка ме је питала, да ли желим да студирам у Немачкој. Ма какави, није ми пало то напамет да урадим. Када је завршен рат 1999. године и када су настали веома тешки дани за српско становништво на овим просторима, када су колоне људи кретале пут централне Србије, моја мајка је дошла из Немачке и питала ме да ли желим да идем тамо. Ни тада ми то није падало на памет. Рекла сам јој: „Шта ти мислиш, да ја оставим моју бабу, Косово, никако не долази у обзир”. Она је тада заплакала и ништа није рекла. Сећам се кад је кренула назад за Немчаку, скинула је са своје руке златну наруквицу са крстићем и дала ми је. Верујте ми да је неко тада дошао и уперио пушку у мене и да ми је рекао ајде иди, остави бабу, напусти Косово, била бих спремна да погинем.

ПОКУШАЈ ОНЕМОГУЋАВАЊА ИНФОРМИСАЊА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

На хапшење и привођење новинарке Соње Ивковић уследило је више реакција. Председник Републике Србије Александар Вучић најоштрије је осудио хапшење, малтретирање и привођење наше новинарке одајући признање Соњи Ивковић на храбрости да већ 20 година обилазећи Косово и Метохију износи истину о обесправљеном српском народу на КиМ. Међу првима је реаговала наравно матична редакција. У саопштењу редакције „Јединства” између осталог се каже: Одлучно одбацујемо као неистините тврдње портпарола регионалне јединице Косовске полиције Исмета Хашанија да је новинарка листа „Јединство” Соња Ивковић 27. августа 2019. када је ухапшена и са лисицама на рукама спроведена у полицијску станицу у Гњилану, у притвор, возила у алкохолисаном стању. Узимајући у обзир њен двадесетпетогодишњи рад, коректност, искреност и скромност, као и прошлонедељно распитивање војника Кфора за лист „Јединство” и новинарку Соњу Ивковић, у потпуности верујемо у њену искреност и њену верзију догађаја. Питамо Исмета Хашанија, на основу чега је утврдио да је била у алкохолисаном стању, ако је одбила да уради алко тест. Новинарка Соња Ивковић је примеран радник и велики професионалац у свом послу, која годинама уназад пише о обесправљеном српском народу на Косову и Метохији и дистрибуира лист „Јединство” Србима по новобрдским и гњиланским селима, а не алкохоличар како је жели представити косовска полиција. Косовска полиција уместо да да одговор на бруталност према нашој новинарки, служи се неистинама и непримереним квалификацијама према новинарки Соњи Ивковић. Ово је очигледно застрашивање новинарке Ивковић и притисак на слободу информисања Срба на Косову и Метохији. Благовремено је реаговао и директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, који је у свом саопштењу навео да је привођење новинарке недељника „Јединство” Соње Ивковић из Новог Брда учињено како би се спречило објективно извештавање о мукама српског народа у јужној покрајини и онемогућило дистрибуирање штампе на српском језику и ћириличком писму. Марко Ђурић је оценио да је привођење Соње Ивковић још једна потврда да Срби на Косову и Метохији немају никакво право да истином одговарају на организоване покушаје фалсификовања историје, чији је циљ да се избришу вишевековни трагови трајања нашег народа на тим просторима. „Србима у нашој јужној покрајини ускраћено је право на мишљење и одбрану научно утемељених чињеница, али што су репресија и застрашивање израженији толико ће снажнија бити решеност Срба да не дозволе да буду избрисани из историје”, истиче Ђурић. Не чуди бруталност и острашћеност оних који лисицама желе да зауздају истинољубље српских интелектуалаца на Косову и Метохији, додаје директор Канцеларије за КиМ и указује да је нешватљиво да се у модерној Европи немо прелази преко потпуно нескривеног и на шовинистичкој мржњи утемељеног покушаја злоупотребе и крађе српског културног и цивилизацијског наслеђа. „Згрожен сам начином на који је од стране косовске полиције третирана српска новинарка, и очекујем да међународне организације и струковна удружења реагују како би се Србима на Косову и Метохији гарантовала елементарна људска и професионална права”, каже се у саопштењу директора Канцеларије за КиМ Марка Ђурића. Српска листа такође наводи да је хапшење и привођење свакодневна провокација према Србима на Косову и Метохији и све чешће представља одраз антисрпске кампање албанских политичких лидера из Приштине”. УНС је такође најоштрије хапшење новинарке Соње Ивковић.

С. Кецман