УЛТИМАТУМ

Пише: Рада Комазец

 

С тиже пролеће, пролази зима, макар и без снега. Све може и мора да прође, али да Србија проживи сва четири годишња доба без неке уцене, то је изгледа немогуће. Наговештено усаглашавање ставова САД и ЕУ у односу на Србију, а у вези са њеном јужном покрајином, је очекивано и неизбежно. Са те стране, коју колоквијално називамо „западном”, нисмо ни очекивали повољније ветрове, посебно не неки драстичнији заокрет приступу косметском проблему. Истина, надали смо се бар бољем разумевању за наше проблеме и знатно већим уважавањима наших ставова утемељених на међународном праву, уређеном светском поретку заснованом на правди и истинском уважавању основних људских права, слободе и једнакости. Ултиматум Србији у блажој форми најчешће сугерише да јача страна очекује избалансирани приступ напуштања општег курса у реализацији плана, који није у сагласности са интенцијама жељеног правца кретања диктиране путање којом би требало да се креће она страна која је самим ултиматумом назначена и у обавези да га испуни. Позивање на одговорност за стабилност, оснаживање свих постулата демократије, уздржавање од разних провокација, супротстављање свих врста деловања која „изазивају кризе у региону”, добросуседски односи… најблажи су облици захтева. На крају агенде захтева које уцењени мора да испуни да би приступио ЕУ и да не би остао „изоловано острво” у Европи стоји главна условљеност – омогућавање делу територије да самостално постане чланица УН, НАТО и других организација сличне врсте и карактера. У испорученим захтевима Србији најчешће скривено, назначавају и обећање које ће бити занемарено када уцењивачи остваре своје намере. Досадашња пракса политичких уцена беспризорно ремети, саботира и спречава сваки наш покушај да искажемо, дефинишемо и, наравно, остваримо наше интересе. Наше чињенице које су непорециве једноставно занемарују, деформишу и поричу до мере када оне изгубе вредност непобитних доказа. Када се чињенице искривљују, докази занемарују, обећања се, наравно, не испуњавају. Прокламована политика „штапа и шаргарепе” оставља нас најчешће без „шаргарепе”. Симболика „штапа и шаргарепе” која је суштина већини ултиматума, брутално открива његов крајњи циљ који се теоретски може рашчланити у три чврсто повезана дела: ко не прихвати одмах – закаснио је; ко се предомишља – ризикује; ко одбије – страдаће. Постоје народи који су се одважили да одбију ултиматуме. Неки од њих су, нажалост, опстали само у сфери поетског битисања. Лако је поносити се туђим херојствима и дивити се њиховој узвишености и достојанству. Много је теже поднети последице ултимативног одбијања на својим плећима. Срби то најбоље знају. Плодови револта и гнева због наметнутих захтева код нас лакше успевају од било како формулисаних разлога за прихватање окрутних условљавања. Не помажу ни чврста уверавања да је то, у ствари, у нашем дугорочном интересу, али да ми то, наравно, не разумемо. Ултиматуми, заправо, не пружају никакву алтернативу већ углавном нуде једнострана виђења надмоћне стране. Доносе хибридна решења без реалне наде у коначно и дугорочна њихова разрешења, драстично смањују могућност дијалога на основу обостране аргументације и зато углавном завршавају продубљивањем конфликата, који се по правилу претварају у тотални неизбежни ратни сукоб, како је неизоставно до сада бивало. Мада се понекад уљуљкујемо у сопственом уверењу да смо народ божанских облика, далеко смо од тога да прихватимо умрежена мишљења с краја 20. века да смо нација која попримила обрисе демонског обличја, чему су пресудно допринели разбијачи СФРЈ и спонзори такозване косовске независности. Међу њима се истицала Хилари Клинтон. Поменута лејди Клинтон тзв. независно Косово доживљава као најдражи продукт настао у политичкој радионици породице Клинтон. Заиста, бивша прва дама Америке биће упамћена, поред осталог, и као жена која је потпуно избрисала разлике између истине и лажи, дајући, бар када су Срби и српски интереси у питању, потпуну предност овој другој (лажи). Тадашњу и садашњу Србију госпођа Хилари је видела као неприступачни, Клинтоновима неприхватљиви мрачни свет, који не буди никакву врсту светле наде ни сада ни у будућности. Скарадне стереотипе о Србији и Србима, чији су аутори она и њен супруг, у нешто блажој форми, за заостатке клинтоновске администрације и даље су, на жалост, важећи. Ништа боље није мислила о Србима ни десна рука породице Клинтон Мадлен Олбрајт. Нешто суптилније, у одређеним деловима, њихова мишљења деле и поједине моћне даме са тла Европе. Због тога, а и због много чега што смо кроз историју претурили преко плећа, не смемо дићи руке у знак безнадежности и беспомоћности прихватајући тиме тврдње страних бездушника и домаћих злурадника да смо само рођени губитници и увек и у свему. Да ли на тешке ултиматуме остати политички флексибилан, или се супротставити сили и неправди упркос нашим реалним потенцијалима у економској, политичкој и војној сфери у контексту тренутних регионалних и глобалних размера? Одговор засигурно има и те какво упориште у нашој вери, историји и традицији, али данас је неопходно, ходајући по танкој жици, све добро измерити. Ултиматум није ни изблиза дипломатско средство које скрива суштину и срж своје намере, али јесте акт који је изазвао велике сукобе и светске ратове, смрти, ужаса и катастрофе од којих се свет још није опоравио. Наше горко историјско искуство то недвосмислено потврђује .