УОЧИ ВИДОВДАНА

Пише: Рада Комазец

 

Све и да хоћемо да заборавимо Видовдан и да помислимо да је то мит, светски силници нас подсећају да је то истински трагичан дан за Србе и да, иако праведници, морамо тог дана испостављати силнима рачуне. Уцене, ултиматуми, неправде као да спремају за Видовдан, заборављајући да смо баш на Видовдан гинули чувајући од исламске најезде, оне који данас желе да нас понизе. Видовдан обједињује све наше празнике. Овог дана нема у нашем народу музике, песме и радости, али ми нисмо тужни. Превазилазећи сопствене несреће, слабости и неслоге морамо стално расти и живети верујући да ће нашим патњама и искушењима доћи крај. У свима нама Видовдан живи као божур, до следећег Видовдана цвета и тако ће бити до краја века и света. Незамисливо је колико је страдање српског народа било од 1389. године. Сваки нараштај, готово без изузетка, прилагао је своје жртве на олтар ове земље Србије, сведочећи својом крвљу и својим телима да је ова наша вековна колевка, да су наши манастири и наше светиње и наша богомоље на њој. Насртаји на српску земљу посебно на њен косовско -метохијски део натопљен крвљу наших предака мученика и праведника непрекидно трају вековима , посебно испољавајући се управо око Видовдана. У ових неколико дана пре, за време и после Видовдана сручило се доста ултиматума на нашу Србију.Сви су они углавном већ постављани или бар најављивани, али овога пута толико су синхронизовани да то не може нипошто бити само пука случајност. Можда се све то чини намерно знајући јединствену димензију и важност Видовдана за српску нацију. Косовски Албанци, су са новоинсталираним „премијером“ Хотијем, истакли су своју „платформу за разговоре”, која уствари није ништа друго него списак жеља, наде и снова ове као и претходних „влада Косова” (непромењивост и недодирљивост косовских граница, међусобно признање Србије и Косово, чланство у УН и другим међународним организацијама, само су неки од њихових најновијих захтева који се сада посебно наглашавају). Ни случајно се не помиње било какви уступци Србији, чак и када би она прихватила неприхватљиве захтеве приштинске стране. Приштина хоће преговоре у којима ће она испостављати захтеве и све своје незајажљиве апетите, а истовремено игнорише, саботира и спречава покушаје српске стране да макар и дефинише своје интересе. Све српске чињенице Приштина деформише до бесмисла, релативизује до искривљености и безочно покушава да им одузме сваку вредност доказа, брутално их заташкавајући. Заслепљени мржњом према Србији и подстакнути од многих фактора, Албанци нипошто не могу да прихвате разговор са Србијом у иоле пристојним границама политичке дебате, што и поред безгранично стрпљиве реалистичне српске коректности не може обезбедити могућност доброг завршетка предстојећег дијалога. Албанци увек траже више, а не испуњавају ни минимум договореног из Бриселског споразума. Ни тзв. косовски устав на који се приштинска делегација стално позива, када хоће да дезавуише договоре на које се обавезала, ни „уставни суд Косова”, није брана за спречавање дивљања локалне, дечанске власти да се уништава и узурпира имовина СПЦ на КиМ, посебно у близини Високих Дечана. Свакако, није случајно да се уз предстојећи дијалог, којег директно води Трампов изасланик, појављују и бочни удари ветрова из ЕУ, који покушавају да специјални европски изасланик Лајчак постави као политички део дијалога, док би се Гренел позабавио само економским пакетом. Наравно, неће остати по страни ни Берлин ни Париз. Сви нам по нешто нуде, најчешће оно за шта смо се већ сами определили- европски пут. Паралелно са емисаром Лајчаком, Немачка покушава да уради оно што ономад Енглезима није успело (спречила их је Русија ветом у Савету безбедности да Србе оптужбе за геноцид у Сребреница) и тиме подрију Дејтон и Републику Српску. Наравно да би после тога уследила албанска декларација о наводном српском геноцидном покушају на Косову и Метохији у чему би је здушно подржала бивша братија из СФРЈ. По страни неће остати ни Париз, али Макрон за сада бар не помиње ни Сребреницу ни Дејтон нити наводи косметске наводне злочине, али жели свој утицај на све то заједно. Све су то опасни и нескривени покушаји да се Србија уцени, то јест да се што више удаљи од Русије и Кине чиме би постала, не само мета за поткусиривање великих сила, већ и предмет насртаја исфабрикованих и исфрустрираних новонасталих државица у окружењу. Темпо међунаридних политичко – дипломатских ангажовања председника Србије биће ових дана убиствено напоран и мукотрпан. (Уосталом шта је то за Србију и до сада било лагодно и обећавајуће). Ултиматуми и условљавања све су чешћи и тежи, али Србија није она иста земља када је била само „сламка међу вихорима”, препуштена бројним разјареним непријатељима. Србија је ојачала. Србија је земља кроз коју су пролазили оркани и мржње, али је поред тога остала тврђава непокорности, чија је цена неретко била смрт за слободу јер слобода није умирала у тој смрти.

Подели на: