УСАМЉЕНЕ СРЕЧАНСКЕ ДУШЕ

Година oд првог симптома до дијагнозе На једанаестом километру пута који од Призрена води ка Брезовици, са десне стране се улази у једно од села Средачке жупе – Мушниково. После сеобе Срба из Призрена и околине 1999. године у овоме селу је остало 76 српских душа. А на крају ове 2023. године, у Мушникову битише њих десетак.

 

 

Бројимо оне који су стално ту, мада има више оних који долазе само лети или кад се пријављују за тзв. косовске пензије. У селу је већинско муслиманско, тј. бошњачко становништво, са којим, како нам рекоше, преостали Срби живе лепо. И једни и други примарну здравствену заштиту добијају у амбуланти на улазу у село, у којој два пута недељно ординира доктор Бојан Павловић из Велике Хоче. Недалеко од амбуланте уз уличицу наилазимо на Цркву Св. Николе, испред које затичемо три жене. Све три нас срдачно поздрављају и позивају на кафу, али кад рекосмо да хоћемо у цркву две кренуше ка нама, а трећа, поздрављајући нас, оде уз улицу ка својој кући.

У СЛОЗИ СА КОМШИЈАМА БОШЊАЦИМА

– Она је муслиманка, много добра жена. Дружимо се и живимо лепо са њима – казује седамдесет осмогодишња Стана Тодоровић, враћајући се кући из које су мало пре изашле, да донесе кључ од Цркве Св. Николе. – Од кад гу умро муж, она је клисар и отвара цркву коме треба – рече нам друга жена – која нам се представи као Славка Кујунџић, показујући на Стану. – Умрели ни мужи за месец дана обојица од короне… Мој умро овде и сахранисмо га на гробље у Призрен и ја ћу код њега кад дође време, ако Бог да. А од Стану, муж умро у Крушевац, у болници, тамо је сахрањен – прича Славка. Славкина кућа је са друге стране црквене капије. И једној и другој, кажу, је било лакше када су им мужеви били живи. Али разболеше се некако у исто време и за месец дана су обојица умрла, понови нам и Стана. – Не знам што беше, али за месец дана умреше обојица. Много лепо смо живеле и слагали се, можда зато и отидоше тако брго, један по другога – каже Стана. Из разговора сазнајемо да Стана никад није напуштала Мушниково, где је и рођена и где се удала, а да је Славка са мужем живела у Призрену до 1999. После су избегли у Врање, па у Јагодину. Али Срба, како се звао Славкин муж, је инсистирао да се врате у Мушниково где су имали стару кућу. И вратили су се после годину и по. Вратио им се ту и син Срђан, оженио се и добио два сина. Један се родио у породилишту у Косовској Митровици, други у Грачаници. Саградиле су му неке организације нову кућу. Међутим, када је старији Срђанов син стасао за школу, а у селу школе нема, снаја је морала са децом да оде у Јагодину, а Срђан остао да ради у сеоској амбуланти. Сад су му деца порасла, а он иде кад код може да их обиђе. – Живимо лепо, искрено да кажем – прича Славка. Срђан ми је ту, сестра ми је ту. Кад ни умрели мужи, ови муслимани сви били на ноге. Сви дошли да питају јел вам нешто треба. Храну имамо, продавнице имамо, у Призрен идемо на гробље, доктора имамо, лекове од Јагодине ми шаље снаја, сестрић долази чешће и доноси. Имамо цркву. Поп Јован нам долази од Призрен, много је добар, и као поп и као човек. Задовољни смо од све стране и од попа и од доктора и од комшије. Немам лоше речи да кажем. Бог нас слуша не смемо да се жалимо. Срђан спава ту у своју кућу, ја у своју, сестра у своју. Кад питају јел се плашите? Од ови не, кажем. Немој да бринете – говори нам Стана. Славка каже да би било боље кад би било више Срба, али таман се обрадују кад се неко врати, деси се нешто па тај опет оде. Она нам прича да у селу, у горњој улици има још једна црква, посвећена Светој Петки. О тој цркви брине Снежа Славковић, али јој се муж разболео па су ових дана заједно отишли да се он лечи. – Таман се обрадујемо да смо по више, нешто се деси па се смањимо опет – каже са сетом Славка.

СВЕТИ САВА БЛАГОСИЉА СРЕЧАНСКУ СРПЧАД – ЈЕДИНСТВЕНА ИКОНА

Док нам откључава цркву, у коју нас је повела кроз велико црквено двориште, Стана нам говори са тугом у гласу: – Ова црква наша је млого стара. У Богошевце је најстара, па је ова. Скоро гу препокрили са нове плоче. Има још да радив мајстори, ал‘ рекоше ће да дођев у пролеће јопет. А црква унутра траба да се чисти. Ја колико могу почистим, али све било по лепо кад ми Веско био жив. Он све знао за село и за цркву. Чистио, водио ред и за двориште и за гробље – прича Стана. На лицу ове високе стасом и наизглед крепке жене, која је говорила на сречанском српском, крила се нека туга. Док је поправљала мараму на глави и подвезивала је под браду, како су одувек жене из овога краја чиниле и чекала да целивамо иконе у цркви, са носталгијом у гласу саопштила нам је да ће у селу остати до смрти, а после „тамо код мужа у Крушевац”. У цркви, на зидовима старе фреске. У полумраку препознах Светог Саву и оца му Светог Симеона. На олтару наслагани пешкири, крпе, чарапе, дарови… – То ће се за Васкрс изнесе и прода кад дођет људи, крсти се дизат тај пут. Много је леп обичај – приметивши ме како посматрам тај део олтара, објасни ми Стана. Обичај продаје дарова је дуг и практикује се у читавој Средачкој Жупи да једни доносе дарове за цркву, а други купују те дарове и носе као благослов кући. А новац од продаје остаје цркви за свакодневне потребе или за куповину нечег што ће свима користити. На иконостас закачена и икона на којој је приказан Свети Сава како благосиља сречанску Српчад. Јединствена. Деца у ношњи која је у то време ношена у Средској. Да ли ће црква опет дочекати да се сречанска деца у њој моле Светом Сави, крштавају и венчавају, запитах се у себи. Док нас две излазимо из цркве Славка нам се приближава и показује гробове по којима је поваљана осушена трава: – Гледајте, ово је жалосно! Ови наши дођу само да узму пензију, да ставе по сто евра у џеп, а да почисте гробове од својих не пада им напамет. А од ови што леже ту су обогатени. Сва имања што продају су од ови, нека добро знају. Они кажу ,,не можемо да дођемо да живимо у Мушниково деца су нам вамо”. Па и наша деца су тамо… И моја снаја кад отишла деца била мала, али се изборила и мучила и сад су велики. Нека су живи и здрави, сами се сналазе, сами све. А ми смо овај живот задовољни – каже Славка. До горње цркве нисмо отишли, већ смо полако нашуштали Мушниково. Код црквене капије стајале су и дуго за нама гледале две жене: Стана и Славка. Махале су нам док су нас изгубиле из вида захвалне што смо их обишли, што су имали са киме да поделе своју муку и испричају свој дерт. У глави су ми се дуго враћале Станине речи: ,,Дођите јопет, па и код нас, да попијемо каве, имамо и ми каве и све!” Тамо горе, високо, забелели су се врхови Шаре. Све мирише на снег. А кад он падне, ове жене ће остати ту, усамљене крај своје цркве да чекају пролеће. А ми да се надамо да ће им оно доћи. О. Радић