Услишена молитва за потомство

 Можда ће неко рећи да је чипка мала за велику Божју благодат коју је Светлана добила на дар од Богомајке, и ја кажем да јесте, али је љубав са којом је настала огромна, а Богомајка је ту љубав препознала

 

 

Данима смо ја и Светлана смишљале како ће изгледати. Имале смо разне чипке које су могле да нам послуже за мустру, али ова је требала да буде јединствена, другачија. Светлана је желела да уз молитву Пресветој Богородици Ораховачкој принесе на дар чипку која би ишла од једног до другог краја иконостаса. Испланирале смо заједно да буде постављена испод великих икона са обе стране иконостаса, а да њена ширина, (која би била висина кад се постави на иконостас) не буде  више од петнаестак сантиметара. Гледале смо различите шеме, свуда је било неког цвећа, листова, гранчица,  а ми смо желеле да на чипки буду крстови и звона. Па смо цртале шему саме. Бројале смо празне коцкице па онда пуне од којих би се обликовао крст. А испод крстова би лепо дошли звончићи. Е сад би то требало мало да буде заобљено, и да се шири ка дну…

И између звончића опет по један крст… Неколико дана смо у малој просторији уз магацин у Термовенту (фабрика расхладних уређаја у Брњачи код Ораховца, где смо обе радиле првих месеци те 1998. године као магационери), цртале шему, брисале, додавале,  планирале, бројале пуне и празне коцкице водоравно и усправно и шема је била готова.  Купиле смо конац за хеклање, бео, а хеклице (игле за хеклање) смо већ имале и кренуле у акцију. Светлана ће хеклати чипку која ће бити закачена за дашчицу испод иконе Св.Николе, настављаће се целом дужином испод иконе Св. архиђакона Стефана, наше крсне славе, па испод иконе Успења Пресвете Богородице и Богородичине иконе са малим христом у наручју, до Царских двери.  А ја ћу  чипку која ће ићи од Царских двери дашчицом испод иконе Господа Исуса Христа, настављаће се испод иконе Св. Јована Крститеља, па Св. Ђорђа и Св. Лазара Четвородневног. Готово смо се такмичиле која ће пре завршити свој део.  Користиле смо сваки слободан тренутак када није било купаца за расхладне витрине( које сам ја отпремала) ил‘ неке друге делове из магацина потребне у производњи (за које је Светлана била задужена). И добро нам је ишло.  Кад бих подигла очи понекад и погледала у Светлану, испод њеног ока, на образу угледала бих сузу. Знала сам о чему размишља и за шта се моли Богомајци док из њених руку излазе крстићи и звончићи од белог тулипана…  Одрасле смо у кућама које су биле у нашој улици у Великој Хочи једна наспрам друге. Била је две године старија од мене. Играле се као деца, дружиле се као девојке. До пола сокака сам ја мела, а од пола она. Обе смо имале оне велике баштенске метле из наше или цаја Милкине баште. Делиле смо и добро и зло. Тајни међу нама није било. Она се удала за мог брата од тетке Зорана у Велику Хочу, ја у Ораховац. Ја сам убрзо родила Јована, па после три године и Стефану, а она још ниједно дете. А знала сам колико то жели. Свака коцкица чипке и мог и њеног дела је била по једна Светланина суза испреплетена са молитвом и жељом да роди дете, да јој Богомајка дарује пород. Тешко су јој падала питања која су стално понављале жене из комшилука или рођаке ,,Има ли шта ново код тебе?” Као да су они више од ње желели дете…

За само неколико дана наша чипка је била готова. Светлана је узела да је опере и уштирка и заједно са мојом свекрвом поставила чипку (качећи је за мале ексерчиће) дуж читавог иконостаса, и десно и лево од Царских двери. А онда смо ћутале пред Богородичиним ликом на икони изнад чипке. Чинило нам се да нам се осмехнула, да јој се чипка допала. Смешио се и мали Бог у њеном наручју. А онда је дошао рат. Ја сам родила и треће дете, а Светлана и Зоран су отишли из села. Убрзо смо сазнали лепу вест: Светлана је у благословеном стању, трудна. Кроз девет месеци се родио Јован. Бог је услишио Светланине молитве, Богородица је помогла да и Светлана постане мајка. Попут малог Бога у наручју Богородице, Јован се угнездио у скуту Светланином. И ја сам била пресрећна.  Ускоро ће две деценије од Јовановог рођења, а Светлана кад год дође у Ораховац сврати у нашу цркву. Чипка се још увек протеже са краја на крај иконостаса. За многе је то само детаљ на иконостасу попут многих дарова које Богомајци прилажу жене и девојке уз молитву или у знак захвалности. За нас је та чипка део наших живота, у њу је уткана наша молитва. Иако су се петље на неким коцкицама од  силних прања, штиркања и пеглања  покидале, она ми на свакој литургији привуче поглед. И стоји тако раздељујући горњи део иконостаса, где су ликови Светитеља, од  доњег дела где су осликане вазе јединствених облика са цветовима божура који,  наслањајући се на гранчице, извирују из њих.  Можда ће неко рећи да је чипка мала за велику Божју благодат коју је Светлана добила на дар од Богомајке, и ја кажем да јесте, али је љубав са којом је настала огромна, а Богомајка је ту љубав препознала. И данас поподне, док је свештеник изговарао стихове Благовештењског акатиста: ,,Радуј се чашо која точиш радост… Радуј се, утробо Божанског оваплоћења, Радуј се, тела мога лечење, Радуј се, душе моје спасење… Радуј се, Тобом ће радост заблистати, Радуј се Тобом ће проклетство ишчезнути… Радуј се, Невесто Неневестна”, чинило ми се  да звончићи од белог тулипана звоне у знак захвалности Богородици Ораховачкој, не само од Светлане већ и од свих нас. И сигурна сам да ће звонити све док има нас који ће стајати пред иконостасом Богородичине цркве у Ораховцу, молити је за помоћ и понављати ,,Радуј се, Невесто Неневестна!” У Ораховцу, на Св. Јована, (20. јануар) 2023. године. О.Радић