Узаврела стратегија отимања

Асфалтом на Високе Дечане

Чињеницу да угрожавање правосалвних, српских манастира и других светиња на Косову и Метохији континуирано траје, не може ништа да оповргне. У наше време најсуровије и најгрубље уништавање православних манастира, цркава, гробаља и других споменика српске духовности и културе на Косову и Метохији дешава се константно током, пре и после бомбардовања и рата 1999. године. Варварско понашање албанских терориста такозване ОВК и екстремиста кулминирало је у мартовском погрому од 17-19 марта 2004. године. У периоду до 1999. године уништено је, разорено и спаљено око 120 српских светиња и споменика. Током мартовског погорма разрушено је, оштећено и запаљено још 35 православних храмова и споменика културе. После тог погрома први на УНЕСКО-вој листи Светске културне баштине нашао се мушки манастир Високи Дечани, а потом 2006. године и Пећка патријаршија и Богородица Љевишка у Призрену. Касније 2008. године на листи споменика под заштитом УНЕСКА дошла је у Грачаница, српски женски манастир код Приштине.

Перфидније форме отимања
Манастир Високи Дечани је и данас у сталној опасности од напада, провокација, покушаја отимања манастирског поседа (23 хектара земље 2015. године) и чега све не, од стране Албанаца којима је крајњи циљ да отму ову велелепну православну српску црву посвећену Христу Пантократору из XИВ века, да је ставе под своју управу и да „уплове“ у правславну веру отимајући саму душу правосалвног српског идентитета. А да ли се и душа може отети? Отимачима ништа није свето јер су у последњем рату изгубили и „бесу“, ако су је икада имали. Не треба заборавити: када је у питању Косово и албански муслимани и албански католици су првенствено Албанци. Када је крајем 2015. стопирана одлука о одузимању земљишта Високим Дечанима, вешти стратези отимања кренули су у неке другачије перфидније форме нападе и отимања. Зато данас, тачније ових летњих месеци, монаси манастира Виски Дечани на челу са игуманом Савома Јањићем муку муче са силницима који су кренули у издрагњу пута у самој „заштићеној зони“ манастира. О томе шта се ради са српски манастрима и „коју игру играју Албанци“ потражили смо одговоре од доброг познаваоца прилика на Косову и Метохији, познатог новинара, сликара и професора мр Петра Ђузе.
-Циљ је увек исти, средства и методи су другачији. Зашто„асфалт“: Приштина – Плав? Шта је тај нови политички „асфалт“ ако не „асфалт“ на српске светиње, или нешто треће? Нови адут великоалбанског затирања српског идентитета пред равнодушјем оних који управљају дуплим стандардима, каже Ђуза.
О одавно назирућој стратегији отимања вредних правславних светиња мр Ђуза каже: Прво, Високи Дечани. Следећа на удару – Пећка патријаршија? Тиме би по њиховом виђењу, вероватно, било постигнуто неколико циљева: на коначном политичком разарању културно-историјског језгра континуитета постојања немањићке српске државе на Косову и Метохији. Дакле, да отету српску вишевековну културно- историјску баштину, ремек дела, укњиже у њихов катастар.

Одговорност и будност Унмик-а и Кфора
Присећајући се седамдесетих година прошлог века, наш саговорник помиње познату српску песникињу и своју колегиницу новинарку, Даринку Јеврић, ауторку познатих песама о Дечанима, са којом је походио Пећку патријаршију и Високе Дечане. -Отац Јустин, присећам се, и ми гости намерници међу фрескама и иконама, ризницама, у дечаским дверима… Посетили смо и три најпознатија српска уметника Владу Радовића, Мусу Микетића и Свету Каменовића, професоре, познате пећке Уметничке школе. Владу Радовића су још тада и Албанцизвали „оцем косовског сликарства“. За њега је Косово и Метохија била „долина фресака“, а река Бистрица извор његових сјајних непревазиђених акварела. И Пећ, до краја живота, није хтео да напусти јер Високе Дечане и Пећку патријаршију „није могао са собом да понесе“, ни реку Дечанску Бистрицу у Београд да уточи, говори Ђуза. Показало се да у геополитичким поделама и неприликама више нема „заштићених зона“. Полемике око преименовања Аје Софије из музејског у верски објекат само је један, крупан показатељ да је данас све могуће и да морамо на све да будемо спремни. -Још једна материјална чињеница тражи разјашњење у односу на мандат проистекао из Резолуције СБ УН 1244. Наиме, Унмик и контигет Кфора на Косову и Метохији делују као једиствене цивилне и војно-берзбедоносне структуре у оквиру својих мандата. Међутим, на терену, Косово и Метохија те структуре су подељене према задужењима и надлежностима за поједине делове територије. Метохија је била у надлежности немачког контигента Кфора. У сектору у којем су Срби и Црногорци етнички потпуно прогнани. Ако је тако, онда је питање зашо баш тај сектор (не)безбедности? Да ли су у питању заостале историјске фрустрације, ревизије историје, или нешто треће, пита се Ђуза.
Стефан Дечански би утолико испаштао за нешто што није историјски дужник. Стога би адреса за заштиту Високих Дечана и Пећке патријаршје ваљало поднети Белој кући, Вашингтону, Бону и Бриселу, али и званичној Москви, пре него што асфалт покрије српске светиње. Остаје нам вера, нада, молитва и вечита борба да дечанска звона не утихну.
 Славица Ђукић