Варошица из које се одлази

У Косовској Витини, варошици у Косовском Поморављу, данас живи тек педесетак Срба. Преостали Срби, међу којима су три млађе породице са око десеторо деце, укључујући и породицу православног свештеника, живе у делу вароши око црвке Свете Петке. У насељу Дајић мала, у коме је некада било више српских домова, данас живи само једна Српкиња.

 

ГОДИНЕ У ВИТИНИ БИЛО 4.000 СРБА

Већина Срба, око 4.000, напустило је Витину одмах након рата 1999. године и после. Многи су своје „ново гнездо свили” у градовима и селима централне Србије. Малобројни су отишли пут западноевропских земаља где су започели нови живот далеко од завичаја. Већина Срба који су отишли из Витине продали су Албанцима своје некретнине у варошици. Овде је до рата било и административно седиште истоимене општине која је обухватала и атар околних села. Од пре пар година српска локална самоуправа измештена је у оближњи Врбовац где функцонише као Привремени орган, док је локана самоуправа у Витини део ситема приштинских институција.

– У Витини још увек има много случајева узурпиране српске имовине и тај проблем се споро или готово никако не решава. У граду имам две куће и око 25 ари земљишта, али нажалост од рата на овамо не могу да их користим. Са породицом живим у селу Врбовцу. Имовина нам је узурпирана од једног Албанца. Мој отац је након рата случај пријавио Хабитату, који се бавио узурпираном имовином, али ни дан данас ништа није решено. Човек који је бесправно заузео моју имовину нуди ми неку мизерну цену да је купи, али ја не могу на то да пристанем, а да се вратим не могу, јер не могу на силу сам да га истерам – каже Мирко Спирић из Витине. Додаје да има још Срба чија је имовина у Витини узурпирана и да је међу њима знатан број оних који не живе више на просторима Косова и Метохије.

– Добијао сам и претње ако покушам да се вратим на своју имовину. Наравно нисам одустао од ње, али Бог нек је у помоћи. Не знам како ћу да решим тај проблем – вели Спирић. И Албанци одлазе из варошице због економских разлога. Од Срба у Витини се може чути да повратка њихових сународника у овој варошици нема и да је тешко очекивати да ће се то и догодити, нарочито када су у питању млађе генерације.

– А што би се и враћали овде, кад нема посла, пре свега. Иако су тензије између Албанаца и Срба пале, ипак, овде економска ситуација није како треба. Од чега да живи човек у граду без посла? – пита се млађа жена, једна од малобројних Српкиња из Витине. Моли нас да јој не помињемо име. – Нема разлога да ми пишете име. Не говорим вам ништа што није истина. Верујте ми да овде има и доста албанских кућа и станова који у последње време остају без станара, закључани. И млади Албанци, ако им се пружи прилика одлазе одавде. Они иду углавном на Запад. Сналазе се. Нема посла, нема пара, то је главни разлог и њиховог одласка – вели ова жена, запослена у школи у настави на српском језику. А српска школа налази се на црквеном имању, тик уз цркву. Наставу у њој похађа тридестак деце од којих је већина из два села, Бинче и Врбовца.

МЛАДИ БЕЗ ПОСЛА

Срби ретко одлазе у албанске амбуланте, а у продавнице иду. – Овде у Витини немамо нашег лекара. Идемо у Врбовац кад га има тамо или чак у Пасјане. Ко има кола и некако, а они који немају морају да се сналазе да дођу тамо, а то није једноставно. Оде ти цео дан док одеш и ватиш се. Барем да имамо једну амбуланту- обраћа нам се старија Сркиња из Витине. – Барем да нам једном недељно овде доведу лекара.У албанске амбуланте и Дом здравља Срби не иду. Ретко, баш ретко, можда по неко оде код неког приватника и то баш кад мора, кад треба да снима нешто или кад га, што се оно каже, стегне нека мука, па нема где да иде на друго место. А док у продавнице идемо. Купујемо углавном све код Албанаца од хране и пића и ту нема проблема. Нико нам ништа лоше не каже. Још нам се радују кад нас виде. Ако имаш евро купиш, ако немаш не можеш, јер овде динаре не примају – додаје старија жена. Срби из Витине не иду ни на главну пијацу у вароши. Повртарским и сточарским производима снабдевају се из продавница у власништву Албанаца углавном, или на малој импровизованој пијаци код цркве, која фуниционише четвртком, а на коју Срби из околних села доносе своје производе. Једино место где се углавном мушкарци, Срби у Витини окупљају, да се, како кажу, барем малчице разоноде и забаве, јесте објекат надомак цркве, који је некада био продавница. Дођу, веле, тако углавном у вечерњим сатима, купе негде около сокове, пиће, нашале се мало, попричају сат-два и онда свако своме доме, до следеће вечери или до следеће прилике. У цркви и око ње буде мало више света, кад дође и понеки Србин из околних села, и то бива на дан Свете Петке, која се овде светкује хао храмовна слава и на Велику Госпоину, коју Срби у Витини светкују као сеоску славу одвајкада, од времена када су они чинили већину становништва овде. С. Ивковић