Већина мештана решена да остане у завичају

 У Горњем и Доњем Речану Срби данас живе у тридесетак домаћинстава, међу којима има и оних са једним, двоје укућана, али и породица са децом

 

 

Село Речане подељено на Горње и Доње, угнеждено крај новобрдске Криве Реке у делу њеног дугог тока кроз косовскокаменички крај, до не тако давно било је једно од јачих српских села у рејону Косовске Каменице. У овом селу данас Срби живе у тридесетак домова, од којих је двадесетак у Доњем Речану, а десетак у Горњем Речану. Да је ово било село вредних домаћина сведоче и бројне куће „на спрат”, како овде кажу. Међутим, нове градње готово да нема. Вишеспратнице градили су овдашњи домаћини за себе и своје потомке у нади да ће се у њима с унучадима играти и праунучад дочекати, како је то одвајкада било у српским домовима у овим крајевима, где је по неколико генерација живело под истим кровом у слози и миру. Нажалост, ситуација се и у овом селу променила. Све је мање домова у којима под истим кровом живи више генерација, а све је више старачких домаћинстава у којима се могу срести по једно, двоје људи. Многи млади и из овог села отишли су „трбухом за крухом” далеко изван завичаја. Долазе, како се овде може чути у разговору с мештанима, у своје родно село с времена на време, кад им родитељи, ако су живи славе крсну славу, ако је још нису „предали” на своје потомке. Све ређе понеко о задушницама како кажу овде, тамо из Београда, Јагодине или где већ, дође у Горње и Доње Речане да обиђе гробове родитеља и предака, који почивају на гробљу крај старе цркве која некада бејаше манастир, те се и данас зове Манастир Тамница, место које својом старином говори и о времешности овог села. – Имала сам два сина. Један син ми погинуја, дете моје, пре две године. Струја га убила. У црно ме до век завија. Срце и душа ми за њега плачев, данноћ, али нема се куде од овуј кожу. Доле тврдо, горе високо. Можда такој Бог река, такој да бидне. Не знам. Проклињем црну моју судбину. Други син отиша да работа по Србију. Остала сам сама. Муж ми умреја. Није лако, ал мора да се живи док Бог река – док изговара ове речи баки Живки Перић из Горњег Речана, сузе искре у очима. Како нам рече 80-та јој је година. Здравље јој попустило, вели, нарочито од када јој је син несрећним случајем изгубио живот. Тешко јој каже пада самоћа, али нема другог избора. Некада је њен дом био домаћински, пун радости и живота. Данас ова старица живи на казану Народних кухиња. – Светлана попадика, Бог да је живи. Помага нам овде. Донесујев нам храну од народну кујну. Да није тој бре дете моје, само да се утепамо. Не можемо сами да спремамо. Има нас више овде који узимамо туј храну и тој нам је велика помоћ на нас стари – додаје бака Живка, на локалном овдашњем дијалекту, кавким говоре људи њених година. И њен рођак из Горњег Речана Милорад Перић, чији је дом такође био јак, домаћински, узима храну из Народних кухиња и каже много му значи. Живи сам. Загазио у седму деценију живота. – Жена ми умрла пре осам месеци. Два сина отишла да раде у Београд. Док ми била жена жива чували смо овце, краве. Радили смо заједно и деца су нам помагала, док су били овде. И земљу смо обрађивали. Морао сам да продам стоку, јер имао сам трошкове и око сахране и даћа, а и нисам могао све то сам да гледам и радим. Волео бих да могу да набавим неку козу. Козе бих могао да чувам. Писао сам један захтев код попадије Светлане, да ми помогне око тога и надам се да хоће. Козе бих могао да узгајам, а краве и овце не, јер ту је мало већи посао око њих – каже Милорад. До рата је радио у предузећу „Трајко Перић” у Косовској Каменици, али је као и већина његових сународника протеран са свог радног места 1999. године. Још мало га каже дели од пенизије. Сада добија такозвани минималац. Како каже, док је био млађи веровао је да ће и у његовом дому стасавати унучад, радовао се помисли да ће их, каже, цупкати на коленима и гледати како расту. Радовао се животу. – Да вам кажем право, изгубио сам вољу. Живим од данас до сутра, од када ми жена умрла, од када су деца отишла, али мора да се живи како год – вели Милорад. Ипак, није све тако црно у Горњем и Доњем Речану. Има и позитивних примера који уливају наду у будућност овог села. Један од њих је домаћинство Благице Антић. Она и сурпуг јој дошли су у Доње Речане из обилижњег села Бушинца пре више година. Купили су овде кућу и имање. Удомили се и међу јачим су домаћинима у селу. – Имамо два сина. Један је отишао у Београд да ради, а други живи са нама. Имамо троје унучади и хвала Богу здраво и живо све и не можемо да се жалимо. Имамо хвала Богу да једемо, пијемо. Узгајамо свиње, живину. Обрађујемо земљу колико можемо. Живимо што се каже један нормалан просечни сеоски живот – рече нам Благица. За сада немају намеру да се било где селе из Доњег Речана. Ни дом Тодијане и Младена Цветковића није „на издисају” како би неки рекли. Ово двоје супружника са децом живи у Доњем Речану и немају намеру да се селе. Младен годинама већ уназад ради као црквењак у Косовској Каменици, а такође води рачуна, као и жена му Тодијана, и о Манастиру Тамница. Одржава цркву, чисти, отвара је о празнике. – Немамо намеру да било шта продајемо овде. Надам се да ће и наши синови остати при том ставу када нас не буде било више – рече нам Тодијана. А на питање да ли у Речану Горњем или Доњем има продаје српских имања, нико овде не жели да прича отворено, јер како кажу то се ради углавном у тајности. Има продатих парцела, веле овде, али цена је такође тајна. У селу постоји једна малена продавница у којој се могу наћи углавном кондиторски производи, нешто од кућне хемије, пиће и ситније потрепштине за домаћинство. У селу такође функционише осмогодидшња школа која је издвојено одељење ОШ „Десанка Максимовић” из Косовске Каменице. Број деце се смањује. Недавно се, рекоше нам, из Горњег Речана иселила једна млада породица са троје деце, тако да је школа остала ускраћена за три ученика. Током боравка у Доњем и Горњем Речану, наметала нам се мисао, да ће можда, ипак, једног дана неко од оних који су напустили ово лепо место доћи, вратити се и обновити, уредити кућу и окућницу или подићи „малену кућу кречену у бело” или неку „на спрат”? Никада не реци никада. С.Ивковић