ВЕЋИНУ СВОЈИХ ЛИКОВА СРЕТАО САМ У ЖИВОТУ

 Слово и реч су од памтивека били лек. Када вам је тешко, увек можете у некој књизи да нађете речи које су лековите. Данас ја имам врло лепу архиву сећања и кад ми затреба нешто погледам те ликове из близине. Збирка песама коју сам објавио су песме које су објављиване у драмама, или су певане у филмовима, или су већ штампане у часописама, или су биле у мојим фасциклама – нагласио је академик Душан Ковачевић

 

 

Поједини књижевни и позоришни критичари тврде да драмски писац када пише мора да мисли и на публику и на глумце, јер драмски писац који не освоји глумце, нема шансе да освоји ни публику. Душан Ковачевић, својим разумљивим, блиским, живим делима комичног садржаја и досеткама осваја публику свих генерација. Уметничком снагом, даје посебан печат театру и кинематографији, осликавајући друштвене прилике и догађаје, а посебно људе са свим њиховим слабостима, манама и амбицијама. Недавно је објавио прву збирку поезије „Ја то тамо певам“ за коју каже да је настала у самоизолацији због короне и да је са њоме направио ред у једној области свог живота. Специјално за „Јединство“ говори Душан Ковачевић, академик САНУ, драмски писац, сценариста и позоришни радник.

• Које су књиге обележиле Ваше одрастање и утицале на Вашу посвећеност и определење за литературу?

Ако бих набрајао све књиге од времена кад сам научио да читам па до времена кад сам ја почео да се бавим писањем, била би то једна повећа библиотека. Научио сам да читам са неких 5-6 година, а прве књиге сам читао, наравно, за предшколски узраст. Међу њима су биле књиге које су класична дечија литература, почевши од сликовница, кратких прича и басни до озбиљнијих књига. Прве озбиљније књиге сам почео да читам у првом разреду основне школе, када сам се уписао у Шабачку библиотеку. То је било време кад смо се такмичили ко ће више да прочита и ко ће бољу књигу да прочита. Те књиге смо препричавали у дугим ноћима педесетих година, када није било телевизије, из радија који се и сам тешко хватао. Од домаћих писаца био је незаобилазан и мени драг Бранко Ћопић. Сада сам већ скоро 20 година у његовој задужбини за доделу награде „Бранко Ћопић”. Затим, приче из мог краја и писци који су обележили историју српске књижевности Јанко Веселиновић, Лаза Лазаревић и многи други из тог нашег приповедачког опуса. Волео сам да читам народну епску поезију. Одрастао сам, као и већина деце у то доба, уз римовану песничку историју српског народа и кроз њу сам научио много штошта. Касније већ са неких 7-8 година сам почео да читам и неке тзв. озбиљније књиге док нисам дошао до наше класичне литературе. Из великог света ми је био, а и дан данас остао омиљен Марк Твен.

• Некада су тренери и људи из спорта обилазили сеоске школе, школска игралишта у потрази за талентима и имали смо сјајне фудбалере. Данас се може играти у првом тиму само ако се има веза. Да ли је слично са уметношћу и да ли данас дете из малог места, талентовано за глуму или неку другу врсту уметности, може остварити своје снове, као што је то било у Ваше време?

Мислим да не треба то генерализовати. Привилегија и протекције је било увек и у моје време и много раније а и данас. Истина, када се појави на испиту (причамо о ФДУ) неко из неке чувене фамилије уметника да се мало више води рачуна. Не због тога што је тај младић или та девојка посебно обдарен, већ зато што генетика има своја нека правила и ви се надате да је можда наследио уметнички дар од оца или мајке. Ово причам зато што сам и полагао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, како се онда звала тих седамдесетих година ФДУ. Био сам и онај који је испитиван и полагао испит, а касније и као професор у комисији за пријем нових студената. Ово причам из тог великог искуства да је било младих људи који су долазили са великим теоретским знањем и са мало дара за писање, тако да смо их ми усмеравали да иду на Филозофски факултет, где ће то њихово знање имати више користи.

• Ако упоредите садашње време и Ваше почетке и рад на филмовима, када је било лакше и да ли се више новца опредељивало за културу онда или данас?

Новца у култури никад није било довољно. Било је „ У вишку времена сам сео, пошто нисам имао концентрацију да радим нешто апсолутно ново, и почео да пребирам по мојим сећањима, по фасциклама и направио сам ред. Та књига се може назвати „Ред у једној области коју сам писао више од пола века“  боље ако сте радили „Битку на Неретви“ или „Сутјеску“ или неки велики пројекат. Ја се тим државним пројектима никад нисам бавио у смислу великог државног финансирања за приче из НОБ-а како се онда говорило. Када се распала последња Југославија и када се правио некакав биланс у кинематографији, онда се установило да је за време те Југославије од првог филма „Славица“ до неког последњег филма, који је сниман у копродукцији, снимљено скоро 900 играних филмова. Од тога је у некаквом попису, који су правили људи када су се раскусуривали који филмови којој држави припадају, било преко 500 филмова са темом из НОБ-а. Значи, скоро шездесет посто филма је било посвећено Другом светском рату, узроцима, последицама, биткама и свему оном што је било везано за тај рат. Ти пројекти су имали увек преимућство, а ови тзв. алтернативни и поготово ако су били тамни и причали о некаквој истини су врло тешко пролазили кроз цензуру уметничких савета. То знам зато што сам преживео и успехе и неуспехе са сценаријима. Неки су прошли, а неки су одбијени са образложењем да нису погодни.

• Да ли су ликови попут Илије Чворовића, Луке Лабана, Топаловића долазили спонтано као људи који нас окружују или сте имали неки посебан модел или формулу како бирате ликове?

Ја сам већину својих ликова и у драмама и у филмским сценаријима и у причама по књигама сретао у животу. Наравно да нису они сто посто аутентични. Неки, заправо, и јесу, скоро да сам их пресликавао као сликар кад ради нечији портрет. Али, већину сам радио као компилацију неколико људи. Углавном преписујете ваша сећања и то је један од основних принципа писања. Нешто што сте волели или нисте волели, нечег чега се сећате, а мислите да је занимљиво и за друге људе, мора имати ту дозу универзалности. Сви ти ликови које сте набројали су постојали у моме животу, у блиском окружењу или сам их гледао негде са стране, или сам лично доживљавао неку врсту тортуре од њих. Одрастао сам у оном времену које је било поприлично немирно. После рата деца су била третирана, отприлике, као кућни љубимци. Јер, требало је радити неке узвишеније ствари: обнављати земљу, поправљати куће, борити се са болестима донетим из рата и сад само треба још неко да брине шта раде деца. Тако да сам се нагледао тих чуда. Данас ја имам врло лепу архиву сећања и кад ми затреба нешто погледам те људе из близине.

• Обогатили сте театар и кинематографију, а сада је пред нама, не може се рећи песнички првенац јер сте већ писали песме, али јесте прва објављена збирка песама. Како сте дошли на идеју да пола века рада овековечите кроз поезију и имате ли информације како су читаоци дочекали Вашу збирку?

То је збирка песама коју сам објавио у драмама или су певане у филмовима, или су већ штампане у часописама, или су биле у мојим фасциклама. Чекао сам неко боље време да све то саберем и да објавим као сећање на нека времена и неке лепе послове које сам радио. Јер, уз све те песме иду и приче као анегдоте како су те песме настајале, ко их је певао, ко их је компоновао, ко их је први штампао итд. Чекајући то неко боље време пролазиле су године и деценије. Дошло је онда неко горе време, као што је ова протекла година, и у горем том времену појавио се вишак времена у овој принудној самоизолацији и робији коју сви робијамо. У том вишку времена сам сео, пошто нисам имао концентрацију да радим нешто апсолутно ново, и почео да пребирам по мојим сећањима, по фасциклама и направио сам ред. Та књига се може назвати „Ред у једној области коју сам писао више од пола века“. Тако сам доживео нешто што ми се ретко догађа, а то је, да посао који сам радио као сабирно место нечега што је давно писано буде одједном изузетно актуелно и да ми се јављају људи као да сам ја то све заједно писао протеклих годину дана. Драго ми је што сам направио ред у једној области свог живота.

• Пандемија коронавируса променила је свакодневицу готово читавог човечанства, па тако и однос читаоца и књиге. Сајмови се обележавају виртуелно, смањено је дружење са писаном речју и ауторима. У којој мери је то хендикеп и за ауторе и за љубитеље литературе, односно читаоце?

То је велики хендикеп. Ја се као и већина људи осећам, нећу да кажем лоше, али врло тужно, јер нам пролазе године, младима најлепше ствари, а деци забрана играња и кретања. У шали сам рекао неколико пута пријатељима: „знаш кад је била окупација и кад видиш Немца ти или се склониш или пуцаш или бежиш, имаш некакав однос. Ово чудо, овај непријатељ, који нас је напао, шета са свих страна, више не знаш како да се понашаш, где ће те сусрести и пресрести“. У овом тренутку је неколико мојих драгих пријатеља у болници. Вирус је прошао кроз моју кућу. Било је болесних. Супруга и ја смо се неким чудом сачували, а са болестима које имамо не би претекли два дана. Тако да је стварно ово некаква цивилизацијска казна, велика планетарна казна за човека који је направио хаос на овој планети због своје похлепе, јер је уништавао све што је могао да уништи и изазвао овај вирус. Уопште није битно да ли је он из лабораторије или је из оног ужаса, оног медицинског отпада са оне пијаце. У оба случаја, а и у још десет теорија завера, човек је крив. Значи, човек је кренуо на планету из све снаге да је уништи и планета се буни и планета је од нас паметнија. Ми ту и тамо пронађемо некакав лек, онда она узврати са још горим.

• Колико је у овим тешким ситуацијама изолације лековита књига и може ли послужити она изрека: „књигом против короне“?

Да, књига је увек била лек. Прве књиге су имале облик писама или су била слова и речи исписиване на папирусу, уклесаване у глинене плочице итд. Слово и реч су од памтивека били лек. Тако да, кад вам је тешко, увек можете у некој књизи да нађете речи које су лековите.

• Уколико бисте покушали да литерализујете живот у доба короне, који сегменти би најбоље послужили за уметничко дело описа ове пошасти?

Сад ће се појавити сигурно и код нас, а нарочито у свету филмске индустрије, хиљаде и хиљаде књига, романа, драма, филмова са темом короне. Биће приче о великим драмама, великим несрећама и трагедијама, до апсурда, комедије како једна невидљива болест од јаких људи направи уплашеног човека, који се скрива по шумама, по викендицама, по пољима и одлази тамо где у нормално време никада не би отишао. Р. Комазец