Велико признање песнику Златановићу

Трагом ”Милениних извора” у Добрачи код Крагујевца

 

Програм овогодишњих ”Милениних извора”, који носе име познате поетесе из Шумадије Милене Јововић, именован је по песми ”Доказивање речи” српског песника с Косова Радослава Златановића
У Добрачи код Крагујевца, у срцу Шумадије, у Гружи, ових дана је одржана традиционална, 19. по реду, културна манифестација ”Миленини ивори”’, која носе име познате крагујевачке поетесе Милене Јововић, и која ће се, као главни културни догађај у окторбу, дуго памтити, јер афирмише савремену српску поезију и слободу писане и изговорене речи уопште. Познати српски песник с Косова и Метохије Радослав Златановић, тим поводом, има разлога за посебне списатељске радости, јер је програм ”Извора” именован по његовој поезоји из циклуса ”Доказивање речи” (стихове говорио крагујевачки драмски уметнкик Братислав Славковић) , а његове поетске вертикале су, иначе, биле у центру пажње укупних програмских догађања у Добрачи. На овој манифестацији, коју је отворила министарка у Влади Србије Славица Ђукић Дејановић, о песнику Златановићу, као челном песнику у култури Срба на Косову и Метохији, али и као значајном књижњевном ствараоцу у савременој српској култури уопште, беседио је књижевник из Крагујевца Раденко Бјелановић, Пећанац, председник Удружења књижевника Крагујевца и целе Шумадије. Овом приликом су своју поезију, поред Златановића, казивали, као његови специјални гости, песнци Милан Михајловић из Косовске Митровице и Соња Кеча из Ниша. Овде је, у раније успостављеној Галерији,у родној кући поетесе Милене Јововић, отворена и изложба савременог српског сликарства из баштине Дарка Гавриловића, утемељивача сликарске колоније у Буљарици, са сликарским радовима Р. Тркуље, Б. Миљуша, Д. Масниковић, Л. Доловачког, Б. Оташевића, Д. Басте , А. Цветковић, Н. Зорић В. Суботић, В. Манић, М. Вемић и других познатих српских ликовних уметника.

Креативна снага ксовских српских песника

Овај догађај је, као и друге културне манифестације овога лета, на којима је био запажен песнички ангажман Радослава Злаатановћа (Сусрети у Речану код Косовске Каменице, посвећени рано преминулом књижевнику и верском раднику из косовске Криве Реке Слободану Костићу, Песнички сусрети ”Лазар Вучковић”, поменута манифестација у Добрачи, самостални књижевни час за ученике Осноне школе ”Бранко Радичевић” у Владичином Хану, његово учешће на управо завршеном Сајму књига у Београду, где је говорио на три промоције књига приштинског ”Јединства – Панораме”, учешће на великом митингу српских песника на Сајму у организацији издавача Републике Српске и други културни догађаји на којима је забележено његово активно присуство), били су повод за један несвакидашњи, непланирани разговор са њим.

• Почетно питање за овог књижевног ствараоца, као што је, иначе, познато, незаинтересованог за неко нарочито медијско присуство у нас, по природи ствари, односило се на ”Миленине изворе”?

-Милена Јововић, позната српска песникиња из Шумадије, под видним теретом година, због чега је смештена у крагујевачки Герентолошки завод, где смо је посетили, али бритког ума и бриљантне медитације, већ 19 година окупља познате српске песнкике у родној Добрачи, на Сусретима који носе њено име (сада је њихов главни органзатор њен син Драган), на којима доминира креативна песничка реч на високом нивоу. То доприноси укупној, посебно културној, афирмацији овог централног дела Шумадије, са Гружом као њеном најзначајнијом географском одредницом, отвара пут нове афирмације песника ангажованим у програму, и нарочито доприноси развоју младих генерација књижевних стваралааца, за које је предвиђено и признање ”Миленино завештање”. (Које је, иначе, ове године понела представница књижевног подмлатка из Косовске Митровице Дарија Машковић). Наиме, мени је припала част да будем у централном прораму ”Извора”, који је понео име по мојој песми ”Доказивање речи”. О мени као песнику, а и друштвено ангажваном човеку, у пресудним биткама борбе за опстанак српског народа на Косову и Метохији осамдесетих и деведесетих година прошлог века, која траје и данас, исцрпно и лепо је говорио Раденко Бјелановић, угледни књижевник и професор из Пећи, који већ више година живи и ради у Крагујевцу. Привелегија, пак, да ја, са својом поезијом, заузмем централно место у програму ”Извора” је, у ствари, признање мојој поезији, али, уједно, и признање за колективно несумњиво креативно поетско писмо косовских књижевних стваралаца и доказ њихових видљивих домета у савременој српској поезији. Ти домти се, једноставно, више не могу пренебрегавати, игнорисати, стављати на маргине догађаја, што је, у наопакој пракси, већ више деценија било присутно као једно ненормално стање у српској култури, која је, осим дела насталих у Београду, и, донекле, у Новом Саду, и у њиховом ближем окржењу, уклучујући поприлично и она ”рођена” у Сарајеву и Бања Луци, једноставно није имала ни воље, ни слуха, за адекватно вредновање књижевног стварања на укупном Југу Србије, посебно оног на Косову и Метохији. На то је,између осталих, ових дана, оправдано, на једној промоцији књига пприштинског ”Јединства” –”Панораме” на Сајму књига у Београду, скренуо пажњу истакнути писац Радосав Стојановић.

Косовска српска трагедија – највећа пијета на свету

• -Зашто је у центру пажње била баш та Ваша поменута песма?

-Организатор ”Милениних извора” је у мојој песми ”Доказивање речи” препознао капиталну поруку и песника и српског народа на Косову и Метохији,који све од Косовског боја до данашњег дана, доживљава, на својој кожи, и још дубље, све до самог срца свог, на тој уистину својој вековној Светој земљи, невиђене погроме и апокалипсе уживо! Нису то историје за фигуративно исказивање – реч је о страдању већем од оног описаног у делима највећих грчких трагичара Ешила, Софоклеа и Еурипида! Замислите: у том свом најновијем егзодусу, 1999. године, на самом крају двадесетог века и наочиглед целог слободног света у њему, цео се један наод – име му је: српски народ – комплетно протерује са својих вековнх огњишта! А где иде? У Нигдину, у пустош, у ропство, у глад,у болести, у нове тамнине, нове патње, у пакао, у смрт! А на Светој земљи ових великих мартира његови непријатељи, прогонитељи и убице, праве нову државу! На очигледну, и одвратну, равнодушност и срамоту целог света! При том се измишљају, у облику сирове лажи, разлози за такав егзодус ендемских размера! Безобразлук! То је, нема сумње, та српска трагедија – највећа пијета светских димензија данас! И највећа оптужба том пропалом, посрнулом, бестидном, бедном човечанству! Та моја песма је несравњив крик и позив на истинну о том злочину, том невиђеном магнум кримену! Ја не позивам у рат, не позивам на убијање – тражим, као непоткупљиви српски родољуб и националиста, да се Свету каже истина о злочину над Србима на самом крају 20. Столећа! О криминалном, нељудском, барбарском чину над њима! О директној вивисекцији на њиховим телима и душама, о вађењу,им, још живима, виталних органа! Не случајно, песма се завршава осудом, опоменом Човеку: ”Сад пиј тавно вино/ Насуто давно у амфорне посуде/ За ретку прилику… /Време је да се уплашиш/ Лакоће којом си објашњавао ватру!”

• -Назире ли се крај тој српској трагедији?

-Тешко питање, и одговор на њега: тешко! Спољашњи наш непријатељ, исто као и онај унутрашњи, с којим је он у тесној вези путем улагања огромних субверзвних новчаних средстава, намењенм за даноноћни рад против Србије разним прозападним НВО, годинама, разним деструктивним ”културним” програмима, филмовима, на радију, телевизији, у новинским и електронским медијима, моћно разара српски здрав организам. Увелико је на делу – ако се не приводи и самом крају(!) – ужасни план за уништење свих православних Словена, у првом реду Руса и Срба, Алена Далеса, првог шефа америчке ЦИЈЕ, који је говорио: ”Словене ратом не можеш да победиш!Ми ћемо им дати лажне идеале, и они ће сами себе уништити!” При том, он додаје да тамо, у чисто словенским земљама, уз помоћ њихових домаћих издајника, треба сејати хаос, у ком ће се, неприметно, мењати њихова свест, гасити осећај националне припадности! Путем књижевности, биоскопа и позоришта и других програма, који ће у човеков разум усађивати не култ вредности породице, него све облике неморалности који разарају здраву породицу – култ секса, насиља, садизма и издаје! Ето, погледајте око себе! То је то! Српски народ је дубоко подељен између себе! Народ, у ком брат у брату и сестри, па и родитељима – што није ретка појава у нас – види непријатеља, не може да иде напред! Не може у себи да пронађе снагу за борбу против стварног непријатеља! Моја поезија, па и стихови у ”Доказивању речи”, управо позивају на веру и култ љубави и слоге у породици. Шта нам је чинити? Велике реформе у образовању и васпитању, засноване на најбљим, здравим традицијама српског народа, представљају лек! Не католичка и протестантска ”Ноћ вештица!”. Не, Далес, оличен у разним деструктивним и неморалним ријалити шоуима! Него, учење Светог Саве!

• -Ви, дакле, ипак верујете у спас Косова и Метохије и целе Србије?

-Да! У слози и љубави српског народа је наша будућност! То је у разговору са нама, косовским песницима – велка српска песникиња Милена Јововић, која је још пре педесет година, без страха и мане, са темама о Косову и започела своју велику уметничку авантуру – коју смо посетили у њеном новом дому, у крагујевачкој кући за остарела лица, усмено, и кроз песму ”Косовска зора”, којом, као прологом, као првом песмом у својој најновијој књизи ”Прстенована тамом”, коју је издала Српска књижевна задруга, поручила свим Србима који су остали на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији, као и онима који су протерани из тог, светог им завичаја, са сном да му се врате, рекла: ”Млада, востани из тмине/ Заспала косовска зоро!”
Сербие, рече и велики Доситеј Обрадовић, Востани из тмине!
 С.Ђукић