Винкле и стругове донео прадеда из Америке

 Посао је наставио његов син Душан, односно мој деда, потом мој отац Слободан и ево сада ја и моја три сина Милош, Душан и Немања. Занат је злата вредан, и онај ко се њиме бави увек има парче хлеба у рукама, прича нам Дејан Рашић, садашњи власник

 

 

Породица Рашић из Добротина своју столарску радионицу регистровала је почетком седамдесетих година прошлог века, с тим да су се овим занатом старији Рашићи већ бавили годинама. У централном делу Косова и Метохије постоје куће чији су власници спољну и унутрашњу столарију, или како садашњи власник Дејан Рашић каже тишлерај, наручивали у поменутој радионици пре више деценија, и наглашавају да су и даље задовољни. – Да није било квалитетног рада деценијама уназад, вероватно више не бисмо ни постојали. Квалитет нас је одржао, и ево ја са својим синовима настављам породични посао – каже Дејан Рашић, столар из Добротина и наставља: „Посао је почео још мој прадеда Цана када се вратио из Америке. Он се тамо бавио столарским занатом и донео је са собом винкле и стругове. Пре 1999. године приштински музеј је хтео то да откупи, али нисмо пристали, и још увек радим са тим винклама. Посао је наставио његов син Душан, односно мој деда, потом мој отац Слободан и ево сада ја и моја три сина Милош, Душан и Немања”. Дејан памти да је као дечак са оцем радио у радионици искључиво тишлерај, док сада раде друге послове. Прате потребе тржишта и прилагођавају се томе. – И даље је дрво основни метеријал, али од њега радимо летњиковце, баштенске гарнитуре, декоративне зидове, спољне терасе, такозване еко куће, али и столове и столице по наруџбини. Радимо све што се од дрвета може направити, односно само да дрво није обло јер немамо машине за обраду таквог дрвета, али што се коцке тиче радимо апсолутно све – рекао нам је Дејан. Рашићи тренутно највише користе дрво јеле и бора. Као посебно дрво издвајају славонски храст, али тешко долазе до њега. Преко својих пријатеља из Малишева и Урошевца који се баве истим послом и са којима изузетно сарађују, успевају да га набаве за неке посебне наруџбине. Дејан није школовани столар, али је занат научио уз свог оца и деду, тако сада раде и његови синови. Показује нам стару радионицу где је са оцем радио на јединој машини коју су имали и која је била довољна за израду прозора и врата, али и нову радионицу са новим машинама, тако да је сада њихов радни простор површине око 400 квадрата. – Било је тешко завршавати посао са само једном машином, док сада имамо модерне алате, солидне машине и нову радионицу коју смо надоградили на стару. Поједине машине су донација финског батаљона, нешто смо добили и преко наше Канцеларије за Косово и Метохију – казао нам је Дејан и додао да запошљава пет радника. Када је посао у питању раде где год их позову. Дејан прича да повремено раде и у остатку Србије, у Младеновцу, Београду, да су радили на Златибору. Само, истиче и административне потешкоће када одлазе да раде ван административних линија Косова и Метохије. Рашићи посебно наглашавају да у њиховом послу машине јесту важне, али и да без вештих руку нема ни добро обрађеног дрвета. Занимљиво је да су сва три унука прадеде Цане наставила столарски занат, па су поред поменуте радионице у Добротину постојале још две. Дејан прича да су његови рођаци престали тиме да се баве и да је само он наставио породични посао, иако су имали много савременије машине од њега. Дејан нам прича и да нема великог интересовања код младих за изучавање заната, што је жалосно. Нема заинтересованих да дођу и буду шегрти, како се то некада звало, да помажу и уче посао. – Убеђен сам да ће доћи време где ће занат бити више цењен од ових модерних занимања. Које смо све кризе преживели захваљујућу овом послу. Најновији пример је пандемија корона вируса где смо радили и зарађивали. Баш тада смо радили викендице на језеру Газоводе. Са занатом човек никада не може да остане гладан, увек има парче хлеба у рукама, и то је чињеница. Такође сам убеђен да ће модерну, пластичну столарију поново заменити дрво, јер је здравије. На пример, у Немачкој сви одустају од пластичне столарије, а користили су је претходних година, јер су обнављали шумски фонд. У Норвешкој је дрво број један материјал када је изградња кућа у питању и све ће се то прелити и код нас – прича Дејан. Његов син Милош каже да већ 11 година ради са оцем и да је почео са непуних 14 година да учи занат. Сада је директор фирме и наставиће породични посао. Каже нам и да ће основати своју породицу у Добротину, баш како су радили његови преци. – Столарски занат није тежак, и ко хоће може лако да га савлада. Ја волим ово да радим, мада има и тога да је ово породична традиција и да неко треба да настави посао. Радим заједно са браћом која су млађа од мене, али и они су заинтересовани за посао – казао нам је Милош и додао да своје знање стално надограђује тако што користи литературу, али и да путем интернета прати новине везане за столарски посао. Рашићи имају и своју веб страницу. М.Чанковић