Забрављене куће у бајковитој природи

 У селу Мешина Срби живели у 25 домова, данас остала само три жива домаћинства у овом месту, са укупно седам становника. Међу њима је и један млади брачни пар, који, како каже старина Мирољуб Јевтић, даје наду да се у селу поново чује дечји глас и село заживи

 

 

Ако данас питате неког старијег мештанина Косовске Каменице да вам нешто каже о селу Мешина рећи ће вам да је некада ово место, угнеждено међу живописним шумовитим брдима, крај Пиревске реке на пет-шест километара северо-источно од административног центра поменуте општине, било село великих и вредних домаћина.  – Мешина је била јако село, лепо место. Неки су радили у Швајцарској па саградили лепе куће људи тамо, али ето данас се нажалост ситуација променила. Мало је људи остало – рекао нам је Божидар Димић из суседног села Ајновца о селу Мешина, који се сећа дана када је у Мешини живот бујао. Ако се данас пак запутите у село Мешина до кога води кривудав, узани асфалтни друм што се одваја од главног пута Ајновце- -Стрезовце, дочекаће вас бајковита природа. Чист ваздух, много зеленила, жубор воде речног корита, надошлог после дугих зимских месеци,  умилни пој птица маме дах и дивљење. Но, што се више приближивате кућама и дубље улазите у село доживћете разочарање. У већини тих некада наочитих, домаћинских домова  у Мешини живот је замро. Капије и куће забрављене, а коров преплавио окућнице, понегде већ продро кроз напукле зидове напуштених кућа. Баште, некада бујног рода и стаје и торови некада пуних марве запуштени, пропадају. Трагови вредних људских руку све мање видни, неумољиво нестају под притиском зуба времена. У већини домова у Мешини замро је глас домаћина. Не чује се смех домаћица. Са сеоских сокака утихнула дечја граја.

ЖЕЉНИ ДА ИМ НЕКО ПРЕСКОЧИ ПРАГ

Када смо прошле недеље посетили Мешину, село у коме су случајни пролазници и путници намерници реткост, беличасти дим који је лелујао из једног димњака био нам је главни оријентир да пронађемо домаћинство у коме се живот још није угасио. На вратима овог дома појавио се старији човек. Бејаше то 77-годишњи Мирољуб Јевтић. Иако смо били ненајављени гости обрадовао се нашој посети јер, како нам рече, сваки добронамерни гост, к’о што је вазда било у његовом дому и у селу је добродошао. – Жељан сам реч да проговорим у кући са неким. Жељан сам да ми неко прескочи праг. Тако ћутим сам у четири зида. Заплачем понекад, али не вреди да кукам над својом судбином. Проклета је ово судбина, кад човек остане сам, кад село опусти, а били смо некад јако село – док нам је говорио ове речи, Мирољубу су искриле сузе у очима. Живи сам у кући која се налази надомак сеоског гробља и старе цркве  Свете Петке. – Имам два сина. Живе у Београду. Морали су да оду због посла. Имам четири унука и пет праунука. Жена ми умрла пре седам година. Док бејаше она жива и могло се некако, овако ‒ текшко је и претешко. Свако јутро изађем па погледам горе на гробље, где је сахрањена. Често одем на њен гроб па тако разговарам сам са собом и као причам јој своју муку, али џабе, нема ко да ми одговори. Споменик и црна земља не говоре. Зову ме деца да идем код њих, али како да одем, како да оставим кућу? Сам сам је зидао, сам пеко циглу, па је градио, мучно и тешко. Како да одем, како да оставим село, кад ми је живот овде прошао? Да ‚оће Бог да ми што пре узме душу да одем тамо и ја код моје Јагоде, ту горе на гробље, да смирим душу – говори деда Мирољуб из чијих очију су константно искриле сузе док је изговарао ове речи и сливале низ образе на којима је живот посебно у новије време прожет тугом и самоћом урезао дубоке  боре.  Најтеже му је, рече, кад стигне дан Светог Николе, његове крсне славе. Тада вели цео дан преплаче. Нема ко колач да му умеси, нема ко врата да му отоври. – Раније док је у селу било много људи. Кућа нам била пуна гостију за славу. Долазили су нам чак  и Албанци из Јелаче. То је једна махала у брду. И они отишли. И њихове куће су тамо празне. Отишли у европске градове, у иностранство и њихови млади – рече  Мирољуб. Радио је, како каже, приватно разне послове, није радио ни у једном предузећу. Док је могао гајио је стоку, кокошке, земљу обрађивао. Сад га године притисле, снага издала.

ОСТАЛЕ САМО ТРИ ПОРОДИЦЕ

У Мешини, селу у коме су Срби живели минулих годинама у 25 домова, живот се данас одвија поред усамљеног деда Мирољуба још у два дома. У једном живе Миодраг и Јелица Денић са сином Бојаном. Они зашли у године, син  неожењен. У другом дому живи Димитрије Јевтић са сином Слбоданом и снајом Милицом. – Они, Слободан и Милица  су млади, узели се скоро и даће Бог да имају деце, да нам село поново оживи – рече Мирољуб. Тог дана када смо посетили Мешину, укућане преостала два жива српска дома у овом месту нисмо затекли код куће. Били су вероватно негде изван села или у селу заокупљени неким послом.  И  старина Мирољуб понекад оде у Косовску Кеменицу код лекара или да купи намирнице. Некад крене пешице па кад изађе на главни пут Стрезовце-Ајновце, неко га од добрих људи покупи и колима пребаци до града, а обично се врати таксијем, јер не може пешице кад се, како нам рече, натовари торбама и намирницама. Прима такозвану старачку пензију од сто евра те од тога купује храну. – Има неких Албанаца, радио сам раније док сам мог‘о код њих приватно, па неће да ми наплате такси. Пребаце ме џабе, хвала им. А такси до града и назад кошта 4 евра – вели Мирољуб, који нас је послужио соком и кафом и на поласку нам дао неколико поморанџи. Увек је, рече нам, био ред у његовој кући да се гост дочека оним што је Бог дао и да се никад гост није испратио из дома да му се не да да нешто понесе.  С.Ивковић