ЗАСТРАШИВАЊЕ

Пише: Рада Комазец

 

 

На прагу је неизвесна косовска зима. Крхки мир под палицом Аљбина Куртија увек може да се претвори у немир. У времену највеће кризе од Другог светског рата, док се молимо да утихне оружје и завлада мир и стабилност Европом, неодговорна политичка опција у Приштини звецка оружјем. Преузимањем полуга власти у Приштини од стране Куртија и његовог Самоопредељења све је учесталије испољавање националне мржње у јавном простору и застрашивање Срба. На сцени имамо деструктивну политику која на све могуће начине ради на потискивању српског народа са простора Косова и Метохије. У Приштини се ћути или експлицитно одобрава и охрабрује све што иде на штету Срба па и насиље. Стање је алармантно у свим сегментима, од приступа јавним службама, употреби језика и писма до личне безбедности грађана српске националности. Куртијава насилничка политика створила је и покренула спиралу зла и хајку на Србију, председника Вучића и Србе, што се рефлектује на његове бираче, који се осећају слободним да се на терену са комшијама Србима понашају на сличан начин. Он се не труди да преиспитује своје ставове и идеје због којих долази до инцидената и атмосфере страха, мржње, нетрпељивости и несигурности. У том смислу су и гледања на злочине „ОВК”, као да је то нормално, природно понашање, а са друге стране имплицирају се наративи о злочинима над Албанцима. О процесуирању насиља над Србима на КиМ и даље се говори као о нечему што се граничи са немогућим. За чињеницу да се занемарљиви број протераних Срба вратио на територију Косова и Метохије криви су, осим власти у Приштини, и међународна заједница, која је присутна на КиМ. Они који се усуде вратити из прогонства на своја огњишта сусрећу се са мноштвом непремостивих животних проблема и тешкоћа, а редовно су мета напада комшија Албанаца. У току је Куртијев рат са таблицама и нови притисци на Србе и порука да ништа српско није пожељно на КиМ. Заједница српских општина посматра се као да се ради о нечему маргиналном, ако не и имагинарном. Стална хапшења Срба који су ионако у подређеном положају и нове оптужнице за некакве злочине у функцији су притиска на Србе да се селе са КиМ. Јавна харанга која има јасне обрисе оркестрираног деловања на свим нивоима, има само један циљ, очувати могућност да се настави с пројектом реализације етнички чистог Косова. Санкције и поступања према доносиоцима прописа који угрожавају нормалан живот и усмере их у правцу заустављања у кршењу људских права и дискриминације коју трпе Срби изостају. ЕУ ћути. Овај феномен се тако манифестује или као слагање са учињеним и његово одобравање или као нужна последица претходних видова прећуткивања. Уколико се вратимо уназад испоставља се да је за усмеравање сазнања или догађаја у жељеном правцу ћутање био услов без кога Приштина не би могла све ово постићи. Ћутање као знак неке скривене намере у функцији је прикривања осмишљеног циља и маргинализовања неког проблема. Тешко је пробити зид ћутања о Косову и Метохији који траје скоро век у Европи. Видови ћутања ЕУ на насиље над Србима на КиМ је заправо саучесништво у насиљу. Велико ћутање некада изазива велике трагедије као и гласно спиновање и инструментализовање. Са друге стране ћутање ЕУ се може тумачити у функцији политичког припремања за неку нову ситуацију.