Живети ван завичаја је као да се живи са два идентитета

Трибина библиотеке САНУ у Београду – Приказивање књига о Светомиру Арсићу Басари.

Стварањем туђе државе на мом вековном огњишту одузето ми је право на живот.- Копирамо све што долази са стране. Чак и оно што директно потире наш идентитет, рекао је Басара
Библиотека Српске академије наука и уметности у Београду организовала је у уторак 4. фебруара трибину на којој су приказане две књиге о академику и вајару Светомиру Арсићу Басари. Овом приликом госте је поздравио Миро Вуксановић, управник Библиотеке САНУ, а о Басарином делу су говорили историчар уметности Никола Кусовац, Никола Мирков и сам Басара.
Бомбардовани смо да нам се отме КиМ
Академик Басара је рекао:Изложба мојих скулптура у Галерији САНУ обухватила је период од 1998. до 2018. године. У том међувремену Србију су, ни криву и дужну, бомбардовале најцивилизованије земље западне Европе, са Сједињеним Америчким Државама на челу. Бомбардовале нас да би нам отеле Косово и Метохију. Узеле нам душу. Мени су узеле завичај. Моја људска права су одузета. Стварањем туђе државе на мом вековном огњишту одузето ми је право на живот. Сада сам бескућник и прогнаник.
Између корица обе књиге о Басарином делу дате су многобројне фотографије из уметниковог живота и стваралаштва, а аутори текстова су Олга Јеврић, Никола Мирков, Зоран Маркуш, Никола Кусовац и други.
У беседи, коју је насловио по цитату Борислава Пекића “Ван завичаја животодавно корење се суши”, Басара је поручио да се “губе националне особености и нестају традиционалне вредности”.
– Живети ван Завичаја осећај је као да се живи са два идентитета. Јер завичај нам пружа повратни кративни ефекат. Завичају дугујемо све. Дугујемо део своје величине, дугујемо подстицање наше креативности јер, завичај је призор ванземаљског сјаја, најдивнији извор уживања… У завичају имамо прошлост и будућност. Ван завичаја само садашњост… Без завичаја налазимо се у понору патњи и вечних мука.
– Историја се брише и заборавља. Губе се делови наше земље. Нестајемо као народ. Србија је превише својих виталних интереса ставила у руке Запада. Сврха политичког и културног насиља је да сами себи укинемо национални идентитет. Силе које су нам брутално отеле Косово и Метохију траже да га се одрекнемо и оправдамо њихов злочин. Циљ такве политике према Србији је стварање поданичке државе која је понизна и неспособна за самостално фукционисање.
Задатак уметности је да буде сведок времена
Басара је говор завршио закључком да су његова дела одраз свога времена и прилика: Једини задатак уметности и уметника је да буде сведок времена и да увек и без остатка буде на страни одбране своје државе, народа, историје и традиције.
Никола Мирков, један од аутора који је у поменутој књизи писао о стваралаштву академика, присетио се узбуђења које је осетио када је први пут видео Басарине скулптуре.
– Устукнуо сам пред монументалним громадама, наизглед грубо истесаним, сведеним и непомичним, а, ипак, пулсирајућим. Као да ће се ликови померити, тмурно и тешко, негде из кука којег нема или из унутрашњости скулптуре, из средишта кичменице смисла. Као да ће намах, зазвецкати метални оковратници, оружје или первази око удова и облика. Тај громки нечујни звук, није био звук очаја и патње нити безнађа и мирења са судбином. Била је то објава одолевања вечитог отпора и пркоса, свевремене борбе за право на свој живот, на самосвојност и самобитност. Како године пролазе, чудим се и дивим Басариним јарболима слободе и српства – казао је Мирков.
Б асара се осврнуо и на изложбе које се организују у иностранству и истакао да оне не изражавају национални индентитет: Копирамо све што долази са стране. Чак и оно што директно потире наш идентитет. Излажу се импортоване “копије копија”, али не аутентично српско стваралаштво. Ако једна култура усвоји страни модел, онда је сва креативност потиснута.
С.Ђукић