Живи зид опомене на почињени злочин

Нема истинског нити правог помирења на овим просторима без решавања судбине присилно отетих лица и процесуирања ратних злочина

 

Парастосом и полагањем цвећа крај спомен обележја српским жртвама из ораховачког краја у Великој Хочи је обележена 21. годишњица од масовних киднаповања, убистава и протеривања српских цивила из Ораховца, Зочишта, Оптеруше, Ретимља и Велике Хоче које су починили припаднци терористичке „Ослободилачке војске Косова” (ОВК). На споменику, подно цркве Светог Јована на улазу у Велику Хочу, који су више пута скрнавили непознати починиоци, 85 имена исписана на каменим плочама сведоче о убијеним, киднапованим и несталим српским цивилима из ораховачког краја. У периоду од маја месеца 1998. године до краја 2000. терористичка „ОВК” извршила је страшан злочин над српским живљем из Ораховца, Велике Хоче, Оптеруше, Ретимља, Зочишта, Братотина завивши у црно готово сваку српску кућу. Парастос крај споменика страдалницима у Великој Хочи служили су парох ораховачки Веља Стојковић, јеромонах Кирило Дечанац и ђакон Милан Станојевић из Ораховца. Осим мештана Ораховца и Велике Хоче, родбине ораховачких страдалника која још увек живи у ова два места, помену су присуствовали и расељени чланови породица пристигли из разних крајева Србије. По обављеном парастосу окупљени су се послужили житом које су за покој душе принели родитељи Дејана Вечевића из Велике Хоче, убијеног НАТО бомбама 1999. године. Негован Маврић, председник Удружења киднапованих и убијених Срба из општине Ораховац је прочитао имена свих пострадалих Срба из ове општине, и у кратком обраћању пред спомеником је подсетио на трагичне догађаје које су задесиле овај крај 1998.године: – На данашњи дан је ораховачки крај задесила велика трагедија. Сви Срби који су нестали, отети ули убијени, били су обични људи, радници, пољопривредници, родитељи. Отети су на путу до куће, на њиви, радном месту, у граду или селу, на кућном прагу. Овај споменик, крај кога им одајемо пошту, живи је зид опомене на почињени злочин, јер се на њему налазе имена свих српских страдалника овог краја из те 1998. али и у годинама које су уследиле (1999. и 2000.). У Дому културе у Великој Хочи је после парастоса, минутом ћутања, у спомен невино страдалима, започела трибина сећања на убијене, киднаповане и нестале Србе из овог дела Метохије. Председница Удружења киднапованих и убијених Срба са простора Косова и Меотохије, Наташа Шћепановић, је у свом обраћању цитирала Завештање гробова и костију српског жупана Стефана Немање, подсетивши окупљене да један народ не чине само они који живе на земљи већ и гробови и кости у њој.   ,,Наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине. Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати”. И зато смо се ми данас због гробова и костију својих најмилијих, поново окупили на својој земљи – рекла је Наташа и подсетила да, на жалост, ни после 21. године, за злочине који су почињени над српским цивилима из општине Ораховац, нико није одговарао. Испред Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије беседу је произнео помоћник директора Борислав Тајић, добар познавалац трагедије Срба на Косову и Метохији. Он је подсетивши на трагедију Срба из ораховачког краја, које су припадници терористичке ОВК  насилно отели, на трибини сећања у Великој Хочи, рекао да морамо пробудити успавану правду за ораховачке жртве.

– Желимо да овим гласом пробудимо успавану правду за ораховачке жртве. Овде смо пред опоменом сваколиког погаженог достојанства, права на живот и идентитет, уклесаном именима свих пострадалих, на споменику изграђеном подно манастира Светог Јована. Сваке године окупљамо се са неизрецивом тугом и болом због страдања људи чија је једина кривица што у данима застрашивања, насиља и терора нису побегли и отмичарима препустили своје домове и земљу својих предака. Пре тачно 21 годину надајући се миру који је успостављен након страшних догађаја у Ораховцу и околним селима, људи су отимани и мучки убијани на сред села. Толико очекивано примирје једној страни подарило је аболицију од сваке одговорности, дозволу да некажњено убијају, пале и протерују, а другој само патњу, јад и бол – нагласио је помоћник директора Канцеларије за КиМ и као пример најтрагичније породице на Косову и Метохији навео породицу Костић из Ретимља. Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Борислав Тајић је подсетио да је Канцеларија за Косово и Метохију од момента прогона и расељеништва у свакој прилици посвећена разумевању потреба и сваком виду поршке житељима овог краја. Председник Привременог органа за општину Ораховац  Јован Ђуричић је подсетивши на страшан злочин који је починила такозвана ОВК рекао да су се код преосталог српског становништва овог краја обистиниле црне слутње да међу киднапованима и отетима нема преживелих. – Само Бог зна како су и колико мучени. Тек неколико година после, већина убијених је пронађена, њихови посмртни остаци су идентификовани и сахрањени… И поред тога што су угасили живот готово у свим селима у нашој општини, где су до 1999. године живели Срби уништили су скоро све трагове постојања, уништили су нам гробља и цркве и све што подсећа на српско – нагласо је Ђуричић. Од 17 – 22. јула 1998. године, током оружаног напада припадника тзв. Ослободилачке војске Косова на Ораховац и околна српска села, киднаповано је око 100 српских цивила, а у нападима убијено седморо (Александар Мајмаревић, Јагош Филђокић, Векослав Казић, Боривоје Симић, Анђелко Костић, Велика Петровић и Предраг Благојевић) . Киднаповано је и после два дана интервенцијом Међународног црвеног крста ослобођено из једног од логора терористичке ОВК, седмочлано братство манастира Свети Врачи у Зочишту са још 35-оро старих и хендикепираних Срба из Зочишта и околних села. Из села Ретимље је киднаповано шеснаест Срба ( четрнаест Костића и два Николића). Из села Оптеруша су у логор одведена деветорица Срба ( Божанићи, Бурџићи, Симићи). Са киднапованима из Ораховца и Велике Хоче број киднапованих се попео на 43оје. Киднапована су и четири лица ромске националности. Године 2005, у јами Волујак у општини Клина и масовној гробници код Малишева, пронађени су посмртни остаци 36оро Срба, док је судбина преосталих још увек нерасветљена. У селима Ретимље, Оптеруша и Зочиште нико се од Срба до данашњег дана није вратио. О. Радић