Најновије вести

ЖИВОТ НА БАРИКАДИ

 Живот Срба у селу Бање у општини Зубин Поток био је у блокади 13 дана, као и њихов пут, њихове основне потребе и право на слободно кретање, наметнуто од стране приштинских власти које су као повод узеле забрану коришћења регистарских таблица са ознакама Србије

 

 

Живот косовско-метохијских Срба од памтивека је био испуњен патњом и страдањем, вечитом борбом за опстанак и очувањем својих огњишта. Како физички тако и психички напор у борби за бољи живот подједнако се овде вреднују, како некада тако и сада, иста је вредност а другачији облик и жртве и страдања. И у животима свих Срба који на простору Косова и Метохије живе остаће урезана вечита борба за права и слободу, која им је нарушена од стране косовских Aлбанаца. Стотину и кусур година Ибарски Колашин има и историјску улогу, јер представља последњу брану арнаутском надирању на север. Као и пре стотину година, и данас се народ колашински налази пред истим искушењима и пред даљом тенденцијом Албанаца да га „освоје”. Не тако давно, пре 10 година, Ибарски Колашин памти упад специјалних јединица косовске полиције РОСУ који су покушали илегално да заузму административни прелаз Брњак. Након неуспелог покушаја РОСУ, Срби Ибарског Колашина годину и по дана, почев од јула 2011. године, одржавали су барикаде у селу Јагњеница, даноноћно дежурајући по киши, сунцу и снегу, голоруки и само са снагом воље за опстанком и очувањем слободе, што је било довољно да се одупру даљим покушајима да им неко угрожава живот и људска права. Од тада административни прелаз Брњак и барикаде постају синоними отпора, снаге и истрајности Срба Ибарског Колашина.  Након 10 година, други повод али исти актери, Срби бране слободу кретања која им се жели ускратити, поново барикадом, поново трпећи демонстрацију силе од стране припадника РОСУ. Барикаде на којима су Срби протекле две недеље даноноћно дежурали биле су на магистралном путу Зубин Поток-Рибариће, у селу Бање, у чијем се атару и налази административни прелаз Брњак. Село Бање једно је од већих и насељенијих села Ибарског Колашина. Тридесет домаћинстава овог села, тачније око стотинак мештана, било је потпуно блокирано две недеље. Из села могло се једино пешице, док се не заобиђе неколико километара барикаде и пунктова РОСУ и сиђе до главног пута. У село су могли једино њихови мештани, онима који из тог села нису припадници РОСУ нису ни дозвољавали пролаз.  Љиљана Трифуновић живи у првој кући у селу, која се усамљена налази до прве барикаде на мосту. Ноћ упада РОСУ специјалаца памтиће заувек по претрпљеном страху.

„Као самохрана мајка троје деце већ скоро 20 година навикла сам на разне ситуације и да се сама борим и да ме не буде страх ни од чега. Међутим, те ноћи, 21. септембра, осетила сам страх да ће се овде нешто лоше десити, не знајући шта се тачно дешава, слушајући само буку теретних и оклопних возила, као да је грмљавина”, прича нам Љиљана.  Страх ју је натерао да не седи у кући, већ да, ипак, изађе да види шта се дешава. Није бринула за свој живот, већ да ли ће неко наудити њеној и осталој деци Ибарског Колашина.

„Док сам прилазила мосту видела сам блокаду од камиона, пут од куће је ту био блокиран. И док сам их заобишла наишла сам на транспортер полицијских снага РОСУ. Ту ми је већ било лоше, мислећи да више нема Срба у близини, да су ухапшени, да је ово рат. Такво је време већ годинама да када њих видимо ништа добро не можемо да помислимо. Ја од свог страха почела сам да се губим, а на сву срећу наших људи је ту било, мирно су стајали са стране, чувајући да се нешто лоше не деси. Тада ми је и присутна екипа хитне помоћи указала помоћ, притисак ми је био висок. Од те ноћи скоро сваког дана притисак варира, од претрпљеног стреса”, каже наша саговорница.  Љиљана је медицинска сестра Дома здравља у Зубином Потоку, а с обзиром на ситуацију у којој се нашла није била у могућности да одлази на посао у Зубин Поток, па је исти обављала уз своје колеге на барикадама, пружајући помоћ када је било потребно. Када није на барикадама, носила би кафу, чај и нешто воћа из свог дворишта људима који су у близини њене куће чували и њу, и њене комшије, и њихов Колашин.  Иако ниједног тренутка нису били угрожавани од стране окупљених Срба, специјалне јединице косовске полиције РОСУ два пута дневно су извршавали смене, и то у трајању од по сат и по времена у току једне, и чије сцене су подсећале на неке из ратних филмова. Док група специјалаца која долази у смену не прође барикаду и безбедно стигне до својих положаја, даље од окупљеног народа, они који су већ били у смени тог тренутка „чувају” своје колеге од голоруког народа држећи прст на обарачу својих пушака, окренути према окупљеним Србима, што подсећа на сцене држања таоца.

„Тако је било 13 дана, по два пута на дан, очи у очи наоружани припадници РОСУ и Срби са рукама у џеповима, не угрожавајући никога, достојанствено бранећи права српског народа на овим просторима”, каже Љиљана Трифуновић.  Мештани села Бање углавном живе од пољопривреде и сточарства. Услед блокаде пута отежана је била и набавка хране за стоку, док су припадници РОСУ, пролазећи кроз село својим возилима, уништили и путеве. Воће и поврће је пропало у многим баштама у овом селу оних мештана који ту долазе свакодневно али живе у Зубином Потоку, с обзиром да нису могли на време да стигну до својих имања. Нада Лазовић, такође из села Бање, ради као куварица у оближњем ресторану који се налази на обали Газиводског језера. Због лепог времена ресторан је продужио сезону, а ова ситуација довела ју је до тога да до посла мора прећи пешице три километра, три барикаде и две патроле специјалних јединица РОСУ. „Тешко је врло. Да нам нису драги, нису! Нисмо их звали и тражили да буду овде на нашим имањима и путевима. Свакодневно нас легитимишу, питају где идемо, прате да виде да ли живимо заиста ту у селу. Децу нисмо смели да пустимо ни у двориште, када они стоје на ливади ту наспрам кућа, наоружани сваког тренутка, одакле ми знамо шта им је на памети”, прича Нада и додаје да припаднике РОСУ, упркос овој ситуацији, нико из села није провоцирао и изазивао. Екипа хитне помоћи Дома здравља такође је даноноћно била уз свој народ, у случају да некоме затреба помоћ, на барикади или у оближњем селу, јер се даље одатле две недеље није могло ни по лекове или терапију.

„Дежурне екипе су сваког тренутка биле на терену, даноноћно, за случај да било коме затребају, јер наш посао и тражи одговорност и да стигнемо на време до оних којима је медицинска помоћ потребна. Након првог дана блокаде и баченог сузавца на Србе, када смо имали указивање помоћи, бојали смо се да неће баш све проћи мирно свих наредних дана. На сву срећу није било тако, углавном је било неких мањих интервенција, због повишеног притиска или нелагоде насталих због стреса или страха. Екипе су достављале лекове и терапије и пацијентима у селу којима је то било потребно, иако нису могли возилом до села, већ су морали пешице неколико километара. Нисмо имали проблема са припадницима РОСУ, али је стрепње и неизвесности свакако било”, рекао нам је Милош Јакшић, доктор Дома здравља Зубин Поток.  Ни осамнаести рођендани нису се могли прославити с пријатељима. Сандра Пантелић најрадоснији дан дочекала је на барикади, у близини прелаза Брњак, у кругу породице, с обзиром да јој пријатељи и родбина нису могли доћи због блокаде пута. Гледајући припаднике РОСУ испод своје куће, одувала је свећице, а рођенданска жеља се могла наслутити.

„Жеља ми је да оду ови лоши људи који су унели немир у мој живот, желим да славим рођендан у миру и да се сви врате својим кућама. Да више никада никог не пробуде звуци камиона и специјалци са маскама, наоружани до зуба, да се и они врате својој деци живи и здрави и да више не долазе”, поручила је Сандра.  Ипак, за Сандрин осамнаести рођендан чули су људи који су чували барикаду и чланови Привременог већа општине Зубин Поток, па су се потрудили да овој девојци уруче симболичан поклон који ће сигурно увек памтити.  Овај крај до данашњих дана сачувао је своју националну компактност и има историјску одговорност и према својим прецима, али и према будућим поколењима. Ни овога пута вишевековни сан косовских Албанаца није остварен – нису успели да у Ибарском Колашину поставе своју међу. Зато ће још одлучније и сложније и у будуће народ српски овде чувати своју дедовину, народ који без оружја бије своје пресудне битке и сања свој вечни сан о Србији! Јована Цветнић

 

 

 

Подели на: