Живот пун неизвесности и искушења

Мики је помоћни радник у школи, супруга Биљана прима минималац. Децу су школовали од тих примања и бавећи се пољопривредом и сточарством. Живићи имају троје деце од којих су двоје лекари али, нажалост, незапослени

 

У хладовини породичне куће старе 100 година, Живићи из Кузмина причају о свом животу у најизолованијем српском селу у централном делу Косова и Метохије. Док домаћин Мики објашњава да је градио његов деда Јорга, да је кућа озидана од печене цигле и ћерпича, да је коришћена храстова грађа која и данас чврсто стоји као да је скоро постављена, испред себе, у дворишту, видимо и новију кућу у којој живи са супругом Биљаном и троје деце. Око ње уређен травњак, цвеће, испред воће. Мики са поносом показује орах у дворишту који има 56 година и који прави велики хлад, идеалан у овим топлим данима. Одвојено од кућа налази се економски део дворишта где су смештене животиње, пољопривредна механизација, амбари за кукуруз и жито. У Микијевом гласу примећујемо жељу да говорећи о старој кући и плановима које је његов отац имао са њом, помињањем ораха, жели да каже како су на тих 15 ари Живићи кроз генерације имали своје место под сунцем, на равном Косову. Ту су градили своје животе, рађали се, женили своју децу, сахрањивали своје старе.

– Градимо га и сада иако је тешко. Неизвесност и питања око тога где смо, шта смо, како ће нам деца живети у будућности и да ли ће живот у Кузмину бити могућ, највише нас муче. Моје двоје старије деце завршили су Медицински факултет, а посла нема. Делимо судбину многих породица на Косову и Метохији, али живимо некако, казао нам је домаћин куће, Мики Живић. -Он је помоћни радник у школи, супруга Биљана прима минималац. Децу су школовали од тих примања и бавећи се пољопривредом и сточарством. Живићи имају непуна три хектара своје земље, остало раде у закуп. – Ове године сам шест хектара имао под пшеницом, јечмом и овсом, и задовољан сам приносом. На непуних два хектара имамо засејан кукуруз и он одлично напредује – ово је родна година. Најважније од свега је да сам пшеницу продао Албанцу, власнику млина из Слатине. Продали су сви из Кузмина, и већ смо добили новац. Некоме је плаћао 18 евроценти по килограму, некоме 17, зависи од квалитета. Каква су времена задовољни смо, јер имамо лоша исуства са продајом. Дешавало се да Албанац дође, покупи жито и никада не плати. Људи немају где да продају и онда су принуђени и на реч да верују, али горка су то искуства. Од тога што на њиви скупимо добар део нас живи током године, нису то велике паре али нама значе, причају Живићи и додају да од приноса у пољу тове бикове, ове године четири, и то им доноси приход који добро дође као допуна буџету. Мики каже да нема ту уштеде већ се све одмах улаже у имање и тако годинама. Ради се да се преживи. Не воле Живићи баш да причају о томе, јер сматрају да живот на селу подразумева рад у пољу, штали. Сада јесу услови специфични, али из онога што имају извлаче максимум и кажу нам да су се мучили као и многи родитељи који школују своју децу.

– Док су син и ћерка студирали и становали у Косовској Митровици све наше мисли су биле усмерене ка њима. Свака мука и умор нестане оног тренутка кад нам кажу да су положили испит, уписали годину. Радост нам доносе наша деца и то нам је највећа награда. Они су нам давали вољу, каже са поносом Биљана. У Кузмину тренутно живи око 250 Срба. Број становника се осипа, посебно младих. Ово село је и пре 1999. године важило за место са великим бројем образованих људи. Живићи се сећају времена када су на многим руководећим местима у привреди били управо људи из Кузмина. Образованих и данас има, кажу да имају више од 20 студената и да сваке године имају дипломце на бројним факултетима. Та традиција се наставила али проблем је што посла нема, и што један број њих одлази из тог разлога. Ако се то не заустави за десетак година у Кузмину ће живети само стари. Проблем који су с пролећа имали са турском компанијом „Бинди“ која је копала бушотине на њиховим имањима – ангажовала их је Косовска електроенергетска корпорација да траже угаљ – сада је решен, односно добили су одштету за причињену штету. (Живићима су бушотину копали на ливади са детелином.) Сада копају у другом атару, али питање око тога зашто су копали и да ли постоји план да се село исели, још увек мучи мештане Кузмина. У селу постоји амбуланта, одељење Предшколске установе „Наша радост“ из Косова Поља, а основну школу је ове године завршило укупно 47 ученика. Кузмин је познат по томе да има стару школу, грађену после Другог светског рата и да у њу ништа није улагано. Да су због броја деце били принуђени да оставу за угаљ окрече и претворе у учионицу, јер нису имали места за све ђаке. Једна је од ретких школа где се још увек ложе старинске пећи током зиме. У селу је последњих година изграђено на десетине кућа младим брачним паровима и социјално угроженим породицама, али школа никако да се реновира и прошири. Били су и остали село у које ретко ко долази, у коме Срби потпуно изоловани опстају више од две деценије, подижу и школују своју децу од умањених примања као радници електропривреде и железнице, и рада на својим имањима. Наши домаћини Живићи попут својих комшија полако губе наду да ће доћи бољи дани али још увек су ту, боре се да преживе и издрже у тешким условима пуним искушења што дуже могу. М.Ч.