Живот у недрима дубоке шуме обојен тугом и самоћом

 Мрекљевац је један од десетак најудаљенијих  засеока села Бољевца код Косовске Каменице. Сакривен у недрима шуме, до њега је могуће допрети пешице или јаким теренским возилом, способним да преброди увале и јаруге на путу који туда води. У предратним годинама, бејаше то упркос удаљености од осталог света, живо место са бројном чељади, која живеху  у десетак домова. Данас се дим у Мрекљевцу вије  из оџака само из два дома.

 

 

У једном живе Сребрана (62) и брат јој Ранко Трајковић (56), а у другом старији им брат Бранко (64). Они су последњи чувари Мрекљевца. Живот им је горштачки, обојен тугом и самоћом, како су нам и сами рекли када смо их прошле недеље посетили, пешачећи до махале неких  добрих четрдесетак минута. Док смо се пробијали путем до ове махале из правца центра села Боњевца, успут смо најпре срели Сребрану. У рукама је држала пластичну кантицу.  Рече нам да је кренула да узме храну коју  им на свака два дана допремају у центру Бољевца из Народне кухиње у Прековцу. На наше питање да ли јој је тешко да пешачи толико по храну, рече нам да нема другог избора и да јој та храна из Народне кухиње много значи и њој и браћи јој. – Кад је зима и кад морам да пртим снег много је тешко и много ми је теже када  се враћам кући  јер онда носим пуну кантицу чорбе и два хлеба. Један за мене дају један за брата Ранка, а брат ми Бранко, он долази сам да узме за њега чорбу и хлеб. Он ће да дође мало касније, ја сам поранила мало, јер не могу да ходам брзо – рече нам Сребрана. Од ње смо сазнали да  су јој браћа код куће и да ћемо их наћи тамо. Док је она наставила путем ка центру Бољевца ми смо у супротном правцу наставили пут њене удаљене махале, идући највећим делом кроз шуму. У једном моменту пред нама су се указали кровови неколико старих  кућа, сакривени иза крошања дрвећа. Када смо се приближили једној од њих, угледали смо две мушке фигуре. Бејаху то Бранко и Ранко. Нису очекивали посетиоце, како нам рекоше,  али су се обрадовали када су нас видели, јер им је веле  сваки гост добродошао. А гости су у њиховим домовима реткост. Бранко се већ бејаше спремио да и он крене по храну из Народне кухиње, а Ранко се бејаше спремио да крене, како нам рече, да насече дрва за зиму. А зиме су у Мрекљевцу, што битише у брдима подно дела Велике планине, дуге и јаке. Ваља припремити огрев пре првих снегова који овде умеју да завеју већ крајем новембра, а некада и раније. – Висина је овде. Преко хиљаду метара. Јесени су хладне, а и зиме – вели Ранко. На наше питање како живе, браћа нам рекоше да није лако, али да им најтеже пада што су сами и што су њихове комшије и рођаци отишли из Мрекљевца који је некада био пун живота и радости. Било је и људи и стоке на сваком кораку. У војску се испраћало, женило, удавало, кола се овде играла. Тога више овде нема, а браћа кажу да ће тешко икада више њихов засеок заживети. Они се нису женили, сестра се није удавала. – Живимо како морамо. Да је лако, није лако. Остали смо ето као што видите нас троје овде. Пре годину дана нам је умро најмлађи брат Зоран, који је живео у кући самном. Био је болестан неко време и није могао због даљине засеока да иде код лекара и тако га болест савладала – рече нам Бранко. Бранко, Сребрана и Ранко, живе од скромне социјалне помоћи. Пре рата обојица браће радила су неко време  у Београду у предузећу „Геосонда”. – Вратили смо се  због родитеља. Мислили смо да ће да нам живот крене на боље овде, иако смо у Београду имали добре плате. Међутим, пуче рат и све се поремети. Оде народ одавде. Отац нам  Благоје и мајка Милева су нам умрли 2002. године. Прође време брзо, пролете. Остаресмо већ, године већ почињу да нас газе. Не можемо више ни да радимо као некада. А чували смо некада и стоку и радили земљу. Сад имамо само неке кокошке и један мали пластеник. Ја сам једно време када сам се вратио овде радио  у руднику „Ново брдо”, али нисам остварио право на минималац као и други који су радили у руднику, јер нисам могао да идем у Грачаницу кад је требало да се поднесу захтеви за тај минималац, тако да сам сада само на социјали. Жалио сам се и нешто су ми обећали да ћу да имам пензију, али видећу шта ће и како ће да испадне наредне године када будем напунио 65 година? – испричао нам је Бранко, с којим смо се вратили до центра села Бољевца где је он требало да узме чорбицу и хлеб. Нисмо се дуго задржали код Трајковића кући, јер нисмо желели да Бранко закасни и остане без чорбице. А како нам рече та чорбица и хлеб који добијају из Народне кухиње и њему много значи. – Некад од те сецијале коју добијам купим намирнице у Косовској Каменици која је удаљена одавде око петнаестак километара, или у Новом Брду. Дођем пешке до Бољевца па одавде како се снађем. Шта ћу, мора да се живи. Кад купим намирнице носим на леђима све то, или ако је суво време онда брат дође трактором, ако имамо гориво. Имамо неки стари ИМТ трактор. Умем и питу да направим. Купим готове коре, али ипак да није та чорба из кухиње што нам дају било би много тешко – вели Бранко. Како нам рече некада док су му родитељи били млади имали су јако домаћинство. Имали су бројно стадо, више грла крупне стоке. – Моји родитељи су изродили деветоро деце. Били смо јако газдинство. Имамо доста шуме, али да вам кажем, ту скоро дошао један Албанац и каже да је та шума његова. А ја знам да је  мој деда Младен још за време Другог светског рата купио ту шуму и постоје докази за то. На суду смо са тим човеком што хоће да нам узме шуму и надамо се да ће да се случај реши у нашу корист јер је то наша имовина – испричао нам је уз остало Бранко док смо се из његове удаљене махале враћали у центар села Бољевца. На питање да ли им неко помаже, рекоше нам да су из Општине Ново Брдо добили један фрижидер и кревет и нешто мало покућства. – И  Светлана попадија из Народне кухиње, даје нам ту храну и хвала јој. Бога ми нико други се не сети да нас обиђе и да помогне, али не тражимо ми милостињу. Нек нам Бог чува здравље, мада и оно попушта из године у годину – каже Бранко. Како нам рече један његов пријатељ му је дао половну веш машину, али да није дуго радила те веш пере ручно и он и сестра му и брат. – Ја имам воду спроведену у кући, али нисам у могућности да купим нову веш машину – каже Бранко. Не може да се стигне да се издвоји пара и да се остави. Није велика социјала – каже Бранко. Трајковићима не фали само веш машина већ и доста тога још од покућства, али и одећа, обућа би им добродошла. На питање да ли желе да се селе из Мрекљевца како су то учиниле њихове комшије и рођаци, чије су куће и окућнице сада изложене пропадању и заборављене од својих власника, Бранко нам рече да и да хоће немају где да иду. – Ми немамо где да идемо одавде. Ту смо где смо. Ми овде и Бог са нама – каже Бранко. Иако има још подоста до Светог Николе, рече нам да већ мора полако да се припрема. – Крсну славу никако не заборављамо и нећемо да оставимо да не славимо. Некад нам је кућа била пуна гостију, а сада дође двоје троје људи, а некад нико. Како год и да има гостију и да нема, славу славимо. Од уста ћу да одвојим али за славу мора да има, како ваља и да се спреми и да се поједе и попије – рече нам Бранко. Док смо разговарали, возило „лада нива” из Народне кухиње већ бејаше пристигло у центар Бољевца. Бранко нам се извинио уз образложење да мора да иде да узме чорбицу и хлеб.  Његова сестра Сребрана већ бејаше то учинила. Чекала је брата да и он узме негово следовање и да заједно крену оронулим дугим путем ка свом удаљеном засеоку. – Па дођите кад можете поново. Ако не можете други пут дођите нам барем на славу – викао је Бранко и да га чујемо и махао нам руком у знак поздрава док смо се удаљавали од места где је била паркирана „лада нива” где је он чекао да му радник из Народне кухиње наспе у плaстичну кантицу чорбицу и да векну хлеба.

С.Ивковић