ЗУЛУМ НИЈЕ ПРЕСТАО

Пише: Рада Комазец

 

 

Унедељи иза нас Србија је величанствено обележила Дан државности, Српска православна црква Сретење Господње, четрдесет дана после Божића, када је Девица Марија донела Исуса Христа као бебу у Јерусалимски храм, али противно свим међународним нормама и Божијој вољи на једном делу територије државе Србије један други народ обележио је дан своје независности. Прошла су више од два века од подизања устанка у Марићевића јарузи, на Сретење Господње, када се срећу зима и лето и када су српски устаници устали против Османског царства. Није се могао трпети зулум дахија. Јањичарски зулум у Београдском пашалуку и сеча кнезова, када су поубијани бројни угледни граћани тадашње Србије, није се могао више подносити. Устанак је означио почетак рата и сукоб са огромном империјом, али и почетак ратова за ослобођење и уједињење Срба и био је први такве врсте на Балкану. Док је у Америци постојало ропство, у Русији кметски систем, Карађорђе је поделио земљу сељацима, а то је Милошевом потврдом постала држава слободних сељака. Сва ова права била су садржана у Уставу који је донет на Сретењској скупштини 1835. у Крагујевцу. У првом српском Уставу изражене су потребе српског друштва, национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине. Донешен је Устав који је значио почетак пута стварања демократског друштва и државе. Окупирани део Србије, такозвани Косовски вилајет, био је део Османског царства. Над Србима се проводио зулум, насиље, тиранија и харач који није могао народ да поднесе. Од терора масовно бежи на територију Угарске. Албанци које су Турци населили на српску земљу Косово и Метохију, примили су ислам и вековима вршили терор над хришћанима, односно српским народом. Албанци су се придружили 1908. Младотурској револуцији, а уочи самог рата 1912. године одлучили су да ће се борити на турској страни. Безуспешни су били напади Исе Бољетинца и његових качака на Трећу српску армију, која је јуначки враћала део по део своје окупиране територије. Завршетком рата Косово је ослобођено од Турака, али није и од последица турске владавине, која је на историјску српску земљу населила неки други народ. Побеђени су Турци, али је зулум остао. Одмах по ослобођењу Косова кренуле су критике у европској штампи на рачун Србије. Током Првог светског рата пролазећи албанску голготу, Албанци су сачекивали у кланцима и убијали српске војнике и избегличке колоне. У Првом светском рату Срби су извојевали победу, али им је и даље за вратом на Косову и Метохији стајао „јарам” турске вековне владавине. Тада су се звали Шиптари и нису се задовољавали правима које су имали као и српски народ. Хтели су увек више, више и више… У Другом светском рату од Албанаца су формиране квислиншке формације. Прогон Срба био је суров. Срби и Црногорци су протеривани, убијани а њихова имовина пљачкана и спаљивана. Окупациони премијер Албаније Мустафа Круја 1942. године даје јавне наредбе: „Треба настојати да се српски живаљ са Косова што пре расели… Србе треба убијати”. Српски народ опет бежи од терора Албанаца у централну Србију или формира партизанске јединице на Косову и Метохији, које су све до 1943. и капитулације Италије биле искључиво састављене од Срба и Црногораца. Нове власти ослобођене Југославије 6. марта 1945. године доносе одлуку о забрани повратка протераних Срба на ослобођено Косово и Метохију по којем су још увек деловале балистичке банде. Уставом 1974. године Албанци преузимају све полуге власти у Покрајини применом принципа етничке репрезентације према којем је проценат запослених припадника неке нације морао бити у складу са етничком структуром. Многи Срби и Црногорци губе посао, а притисци над њима да се селе постаје све јачи и јачи. Чак и америчка штампа (Неw Yорк Тимес, 12. 07. 1982.) процењује да је у периоду 1974.- 1980. са Косова исељено 57.000 Срба. Тај број је био много, много већи. Силовања, угњетавања, преоравања међе, бесправна сеча шуме биле су неподношљиве за српски живаљ који није имао никакву помоћ ни разумевање од стране републичких ни федералних власти. Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић у књизи „Од Косова до Јадовна” најверодостојније описује случајеве бруталног силовања српских жена, девојчица, старица и монахиња од обесних Албанаца, а страдање Срба на КиМ пореди са страдањима у НДХ. На крају 20. века бива нови прогон и погром библијских размера над Србима на Косову и Метохији. Сада је 21. век. Европа се хвали слободом, грађанским правима и демократијом а на Косову и Метохији још траје угњетавање и културоцид – зулум над српским народом. Зулумћари у недељи иза нас на нашем Косову и Метохији прославше 15 година такозване независности. Одаше признање свима који су убијали, терорисали и протерали српски народ. Срби су након пет векова окупације и зулума ослободили од турске империје и повратили Косово и Метохију. Зулум још увек траје, али једног дана мора престати