понедељак, 21. септембра 2020. | 21:08

Журим – да реч може стићи време

Нова збирка поезије Ирине Черњавски Шантрић

 

Из њених речи избија снажна потреба да испољи целокупност бића, да успостави јединство своје духовне и телесне егзистениције у тоталитету песме
Сликарка и песникиња Ирина Черњавски Шантрић је пред само појављивање опаке заразе коронавирусом која се месецима шири земљином куглом и од које се заражавају, болују и умиру или оздрављују (уз висок ризик да поново оболе од исте инфекције) милиони становника на планети, објавила другу збирку нових и одабраних песама под покровитељством Галерије 73 у Београду, а под насловом „Журим-да реч може стићи време“. Има једна црта својствена овој песникињи а то је да њена поезија има моћ да одвоји читаоца од себе самог и стави га на пијадестал учесника у надгледању вековног протока времена… Та снага чини јачим и читаоца те је и због тога добро препустити се Ирининој поезији. Ипак, за разумевање њене поезије потребно је нешто дубље размишљање и промишљање о словенској руској душу и метохијском простору јер су и једно и друго битна одредница њеног бића и њених корена.
Љубав кроз предачко наслеђе
Како у овом веку доживљај постаје важнији од сусрета „лицем у лице„ и „очи у очи“ то је и промоција нове збирке Ирине Черњавски Шантрић одложена за неко друго време, а до тада о њеној поезији можемо сазнати или њене стихове читати и путем новина, интернета и других средстава комуникације. Овде са радошћи публици „Јединства“ представљамо ту нову збирку.
Ирина је збирку „Журим -да реч може стићи време“ сачинила у три целине, с тим што је прва на неки начин спој осталих. -У њој се лирско ја обраћа Њему, ономе ко је чувар њене ватре, њених дубина, њене амфоре, њене заблуде, њеног звезданог неба, њених исцелитељских травки, њених светиња, њених мисли, њене тишине, њеног зрелог месеца, њеног сибириског облака, једном речју, њене суштине, снаге и креативне енергије. Њеног уметничког послања. Предавања ономе, који је алфа и омега њеног постојања, успињања, падова, разбољевања и оздрављења. Њему, који је Љубав, који је срж њене бити из које се под притиском емоција прелива песма као најдубљи израз њене душе, њене зреле креативности и стваралачке страсти, јер кроз њега израња и њено предачко наслеђе. Овако поезију Ирине Черњавски Шантрић тумачи Милица Јефтимијевић Лилић, познато име у строгом критичком свету поезије и прозе.
Недостајућа блискост , иситна и правда
Кад је Створитељ делио дарове сликарки Ирини Черњавски Шантрић, није штедео. У то се одмах може уверити свако ко узме књигу песама Ирине Черњавски Шантрић у руке. Наиме, њена друга збирка песама под насловом „ Журим – да реч може стићи време“, показује да је она истовремено и врло талентован песник, као што је и талентовани сликар који има дивну репутацију у сликарским круговима. -Штавише, она несумњиво даје за право теоретичарима који поезију виде као сликање речима, (Ут пицтра поесис) јер њени су стихови живи кадрови чудесних слика које се смењују у пожару омамљујућих боја, преливима јарких тонова, у раскошним орнаментима пуним звука и музике и, надасве, присуства завидног мисаоног потенцијала који је препоручује као песника који промишља свет кроз припадање свом времену и простору, али и временима и просторима давнашњим. Стога се у њеним песмама сусрећу векови и савремена збивања, метохијска и сибирска пространства. Из њених речи избија снажна потреба да испољи целокупност бића, да успостави јединство своје духовне и телесне егзистениције у тоталитету песме, да проживи страст и да је спиритуализује, да остави траг о снази тренутка у којем свим чулима проживљава врхунску љубав те је зато и отворена за надахнуће и доживљај свеукупне надличне љубави, за евокацију оног древног бића у њеној природи које је исконско, вечно и које свом снагом испија садашњи тренутак, каже Милица Лилић.
Поетеса, ма како дубоко била у свету интиме, широм отворених очију посматра свет забринута због зла које се размахало, за одсуство хуманизма, разума, за светогрђа која се незадрживо шире и где год да погледа, свуда безнађе. /На сваком трну//црно руно цвета//за ново Јагње/. Не сналазећи се у таквом свету без блискости међу људима, без истине и правде, човекољубља и сапатништва, лирска јунакиња ове поезије и сама почиње да се осећа дезорјентисаном и беспомоћном:/Више не знам ко сам,/
/где припадам, где да станем/./Коју руку да позлатим,//у чији дан да свратим/. За уметника ипак увек постоји лука спаса, његов унутрашњи свет који, када се побуни и разбукти, оставља реч за собом која може и мора стићи време. А то је тако и у новој збирици поезије Ирине Черњавски Шантрић.
С.Ђукић

Подели на: