Распакован кофер успомена једне Призренке

СА ПРОМОЦИЈЕ КЊИГЕ „ДАНИ“ НАДЕ ХАЏИ-ПЕРИЋ У ИЗДАЊУ „ПАНОРАМЕ – ЈЕДИНСТВА“ НА БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА

 

Приче Наде Хаџи Перић нису само изражајно средство и симбол писане речи већ и супститут и уточиште пред неизвесношћу у другом месту живљења, напомиње Рада Комазец у рецензији Нада Хаџи – Перић, судија и песникиња, једно је релативно ново име српске књижевности које је на небу засијало и поезијом и прозом. Своју нову књигу одабраних прича „Дани“ под радним н асловом „Завичајне приче“ објавила је у издању познате косовско – метохијске новинско – издавачке куће „Панораме – Јединства“, ове године. Књига је представљена на овогодишњем 66. Међународном београдском сајму књига, у свечаној сали за промоције Канцеларије за КиМ Владе Републике Србије. Рецензент књиге, директор „Панораме“ и уредник издаваштав ове куће, Рада Комазец је за ову књигу написала рецензију у којој је читаоцима приближила Надину прозу.
– …Косово и Метохија је вечна инспирација и вечна рана ауторке Наде Хаџи Перић. Запажања и слике у годинама које је провела у Средској и Призрену и наставила у новој средини, поделила је са читаоцима. Она преноси Средску и завичај коме се враћа сваким дашком, сваком идејом, сваким трептајем.

Оживљене приче старог и новог Призрена

Кроз 65 прича које су драгоцене и аутентично сведочанство о једном времену, лепоти и богатству живљења али и о страшним судбинама, са аутентичним именима и истинитим догађајима, Нада Хаџи-Перић оживљава и људе и догађаје као у неком документарном филму. Неки су живи, неки су се преселили на небо , али их је ауторка сабрала у својим причама, напомиње рецензент Рада Комазец.
-Из свог кофера успомена у Средској подно Шар планине у Призрену ауторка вешто вади становнике и смешта их ту где су поникли, носећи са собом дух бољих и срећних времена али и она страдална и тешка. Унутар композиције прича, радња, уз незнатна одступања, тече линеарно, али нуди шири и слојевити захват, предратну, ратну и поратну епоху.
На јединствен начин описује тугу за селом, место где је провела детињство, 65 прича за сваку годину живота ауторке.
Нада Хаџи-Перић у својим причама даје много простора личном, унутрашњем начину размишљања и изражавања док записује своје успомене које су снажне и аутентичне, што их чини посебним.
-Различите су животне судбине и занимљивости људи из прича Наде Хаџи-Перић. Има ту и суза и смеха и веома јаких емоција међу корицама ове књиге.
Распаковала је ауторка кофер успомена и сада сви живе нове животе. Сваки читалац ће пронаћи своју причу, свака прича је за размишљање, неко ће пустити и сузу а некоме ће се отети уздах за Косовом и Метохијом.
Међу корицама ове књиге Нада Хаџи-Перић аутобиографским дискурсом детињства сакупља и смешта властита животна искуства у завичајни простор. Књига ће обогатити нашу српску косметску баштину. Ова посебно вредна грађа приказује различите мотиве, појединачне и колективне, породичне портрете и различите догађаје.
Тематску и мотивску грађу ауторка гради, грана и разграђује у колоплету са емотивним, етичким и естетичким захтевима.
Ово дело Наде Хаџи-Перић похрањује се и доприноси општем значају српске књижевности, а колико год оно било крајње индивидуалан чин, улази у заједничку ризницу на ционалне историје, запажа Рада Комазец.
Ауторка срцем живи у Средској, иако тамо није физички присутна, она исписује сведочанство о турбулентном времену и прогону српског становништва из њене родне Средске, односно са Косова и Метохије.
У овим причама је стални одговор на питања које се као прво јавило писцу а то је смисао оваплоћења етичког става оданости и дуга завичају.
Приче Наде Хаџи Перић нису само изражајно средство и симбол писане речи већ и супститут и уточиште пред неизвесношћу у другом месту живљења, напомиње у рецензији, Рада Комазец.

Подршка супруга и породице

И још један важан детаљ о Нади Хаџи – Перић. Она и њен супруг Бранислав Бане Хаџи – Перић, су два тела и једна душа, у пуном смислу речи и они заједно са породицом Надиног брата Славише Радивојевића, другом родбином, комшијама из Призрена и пријатељима стално одлазе Призрену у походе, мада је то за њу болно јер увек када се поново врати у Београд, где живи, мора да преболи сваку посету завичају. Њен Бане, диван животни сапутник, и сам рођен у једној старој призренској породици с љубављу прати Наду увек када иду у походе вољеном завичају и на свим њеним промоцијама књига које је у раскошном наручју изнедрила уназад неколико година, колико пише поезију и прозу. Мада се и сама представила и потврдила као писац Нада је свом читаоцу на самом почетку књиге „Дани“ подарила један мање познат цитат америчког државника, адвоката и председника, Абрахама Линколна који гласи: „Најбоља ствар у вези будућности јест та што се она догађа дан по дан“.
Књиге Наде – Хаџи-Перић су животне , пуне личног али и општег и фактографског јер је тако било, како Нада пише. – Бићемо заједно и током сналажења након расејања у Врњачкој бањи, у Београду, Пожаревцу, Аранђеловцу, свуда где би прорадила сећања и љубав.
Некад ћете са мном бити тужни (у тренуцима кад сам се опраштала од најрођенијих) можда пустити и коју сузу (иако то не желим) али верујем и да ћу вас у понекој при чи насмејати, орасположити јер ћу вас одвести на веридбу свадбу, славу, Божић, Васкрс у Призрену. Сазнаћете како се
тамо све лепо славило. Све то записах јер желим да се ти обичаји памте.
Бићете и јавност на једном од мојих суђења, са мном на операционом столу, спремати са мном јуфке, тепсештију, мајчине колаче, пихтије, пећи ракију, спремати филију. Ако желите слободно користите рецепте, они су прецизно дати у причама, каже Нада.  С.Ђ.