Заштитити баштину од пропаганде привремених институција у Приштини

Историчар др Александар М. Савић о континуираним насртајима Приштине на српске светиње

 

У случају цркве Св. архангела Михаила у Ракитници, привремене институције у Приштини применили су нови вид деловања своје пропаганде, односно указале да, можда, имају и намеру да створе косовску православну цркву
Историчар Александар М. Савић, доцент на Катедри за историју српског народа у новом веку на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, бави се проучавањем српске историје у 19. и почетком 20. века. Др Савић потиче са севера Косова и Метохије, из Ибарског Колашина, и радо је прихватио позив за интервју за наш лист у вези бесомучне акције отимања српских светиња и покушаја кривотворења српске историје и историје СПЦ од стране Приштине под вођством Аљбина Куртија.
Ево како он из угла историчара гледа на учестале насртаје Албанаца на српске светиње на Косову и Метохији у намери да их присвоје и ставе под своју апсолутну контролу као „косовско културно наслеђе“:

Научно неутемељене тезе

-Злоупотреба историјских чињеница и нова тумачења прошлости зарад употребе у политичке и друге сврхе нису нова појава у историји цивилизације. Неопходно их је сагледати у контексту догађаја који су се већ одиграли или тек треба да се догоде. У случају Косова и Метохије потребно је указати на нарушавање интегритета Савезне Републике Југославије, односно Републике Србије, као њене наследнице 1999. и покушаје привремених институција у Приштини да у потпуности успоставе власт у јужној српској покрајини, на чему интензивно раде уз помоћ и подршку међународне заједнице. Нарочито од 2008. године, када су уз помоћ и подршку западних сила једнострано прогласиле независност, албанске приштинске власти непрестано и енергично раде да српску духовну и материјалну баштину присвоје и прогласе за косовску, а све у циљу стварања легитимитета самопроглашене државе Косово и „косоварског” идентитета. У складу са тим износе и промовишу научно неутемљене тезе да су најзначајнији српски средњовековни манастири и цркве на Космету подигнути на темељима паганских храмова античких Дарданаца, са којим се поистовећују, што је само последица третирања недоказане хипотезе као научне чињенице коју на тај начин пласирају у јавности. Подсећам на недавни случај са Црквом Богородице Љевишке у Призрену, задужбином српског краља Стефана Уроша ИИ Милутина Немањића (1282–1321). Указујем да ово није први пут да је намерно изнет нетачан податак о историји ове цркве. Стога сматрама шодним да истакнем да више сачуваних натписа и портрета јасно говоре да је овај православни храм био посвећен Богородици и да је ктитор био српски краљ Милутин. На том месту је претходно била полупорушена црква из 13. века, изграђена на темељима старије базилике из 10. или 11. столећа. Пре тога, у 6. веку, на истом месту је постојала култна грађевина, која се не може довести ни у какву везу са паганским светилиштем. Важно је на овом месту рећи и да је назив цркве Света Петка који се користио после ослобођења 1912. произашао из чињенице што је храм Богородице Љевишке претворен у џамију после турског освајања Призрена 1455. године. Она је понела назив Џума џамија, то јест централна и најважнија, или речником Српске православне цркве, саборна. Промена назива цркве, заправо, упућује на чињеницу да је после вишевековне османске власти пало у заборав да је црква била посвећена Богородици. Наведена факта треба увек имати у виду, као и чињеницу да су Цркву Богородице Љевишке, коју сада присвајају, шиптарски екстремисти оштетили 1999. и палили 2004. године, за време Мартовског погрома. С обзиром на то да је овај православни храм под заштитом Унеска од 2006. године, постало је противно политичким интересима косметских Албанаца да га униште, па су стога одлучили да га на сваки начин присвоје, што траје више од деценију.

Фон Крамон охрабрила Србе

Крајем прошле и почетком ове године десили су се упади Албанаца у неколико православних српских светиња на Косову и Метохији, а претходно је избачен монах из манастира Девине Воде на северу Косова и Метохије и пребачен у Македонију. Управо се после тога, овим поводом, огласила и Виола Фон Крамон , посланица Европског парламента и стални известилац за Косово приликом посете манастиру Грачаница, рекавши да не могу успети покушаји Приштине да српске православне светиње прогласе католичким и замолила „рационалне и разумне људе да ту чињеницу не доводе у питање“. О томе шта се може очекивати од њене изјаве и може ли то зауставити осионе Албанце наш сагов орник каже:
-Мишљења сам да њена изјава може само дати подстицај Србима да наставе да се боре за очување својих светиња на Косову и Метохији, а да ли се ће се нешто конкретно променити на терену то ће време показати. Јако сам скептичан према томе, јер се у више наврата показало да су изјаве званичника Европске уније биле само декларативне, те да су након њих српске позиције на Космету додатно биле ослабљене.
Косовски Албанци који су више нерелигиозан него религиозан народ одједном се представљају као носиоци и власници српских светиња на Косову и Метохији у намери да развију туризам а потом и да их отму у потпуности. А познато је, међутим, косовски Албанци ни у исламу немају својих храмова. Верски објекти – џамије на Косову и Метохији као и у Србији у целини, остаци су турског наслеђа и турског вековног присуства на Балкану а не албанског. О том делу историјографије 19. и 20. века који је истраживао и о чему је објављивао научне радове др Савић каже:
-Албанци су током 19. и 20. века у више наврата угрожавали и уништавали српску духовну и културну баштину на Косову и Метохији. Примери су многобројни, а ја ћу овом приликом навести неколико најкарактеристичнијих. Средином 19. столећа локални Албанци су раскопали цркву у селу Белом Пољу код Пећи, те од тог материјала сазидали куће и штале, а од часне трпезе и кровних крстова направили димњаке. Крајем 19. и почетком 20. века у џамије у селима Студеница, Врело и Каличани (Исток) узидали су делове камених и мермерних плоча преосталих од Манастира Студенице Хвостанске.
Крајем 1915. године, за време Првог светског рата, Албанци из суседног Кабаша разорили су и опљачкали Манастир Светог Марка у Кориши код Призрена, поубијали монахе и једну јединицу српске војске од шездесет војника и неколико официра, која се повлачила према Албанији. За време Другог светског рата локални Албанци су узурпирали манастирска имања, пљачкали српске цркве и манастире и многе оштетили или у потпуности разорили. Тако су Манастир Девич најпре спалили, па минирали, цркву у селу Бања код Вучитрна запалили, а Богородичину цркву у Кориши потпуно разрушили. Оскрнављена су и многа српска гробља.
Друга половина 20. и почетак 21. века такође су били обележени албанским насртајем на српске светиње на Косову и Метохији. Посебно ћу поменути и подсетити на следеће догађаје. У лето 1999. након повлачења српске војске са Космета разорени су православни храмови у Речанима, Чабићима, Долцу, Дрснику, Неродимљу, Млечанима, Мушутишту, Зочишту. Пет година касније, у Мартовском погрому, пљачкано је и уништено тридесетак цркава и манастира. У годинама које су уследиле, па све до данас, српска духовна и материјална баштина треба да се заштити од пропагандне активности привремених институција у Приштини која има за циљ њено присвајање и затирање српског идентитета на Косову и Метохији, што је посебно појачано последњих година и у вези је са напором да самопроглашена држава косметских Албанаца уђе у Унеско.

Културна баштина у опасности

Опасност од губитка српског културног наслеђа на Косову и Метохији није мала јер је, за невољу, и у УНЕСКО прихваћено једно несрећно решење да је реч о средњовековним манастирима на Косову. Дакле, није прихваћена национална одредница већ само место где се налазе. Ово је коментар и идеја нашег саговорника:
-Упис средњовековних српских манастира на Косову и Метохији на Листу светске културне баштине трајао је више од две деценије. Коначно, Високи Дечани 2004. године, а Грачаница, Пећка патријаршија и Црква Богородице Љевишке у Призрену 2006. уписану су на ову Листу. Исте године сва четири манастира стављена су и на Листу светске културне баштине у опасности. Међутим, на првом документу уписани су под називом „Средњовековни манастири на Косову”, док су на другом забележени као „Средњовековни манастири на Косову, Србија”, иако је српска страна у оба случаја предлагала да се упишу под називом „Српски средњовековни манастири на Косову и Метохији”. Уписивање под наведеним називима почело је да представља велики проблем од 2015. године, када су албанске власти у Приштини поднеле захтев за пријем у Унеско, на чему и даље истрајавају. Уколико се деси да им чланство буде одобрено, најзначајнији српски средњовековни православни храмови, иронијом историје, формално ће припасти онима који су до скоро скрнавили и разарали српску духовну и материјалну баштину на Космету. Једини начин да то тога не дође јесте да српска дипломатија на сваки начин настоји да се промени назив на Унесковој листи и да спречава чланство самопроглашеног Косова у Унеско. То треба бити праћено сталним представљањем и истицањем научно доказаних чињеница да је реч о српском културном наслеђу које је често било угрожено од оних који истрајавају у намери да га присвоје и затру трагове постојања српског народа и Српске православне цркве на Косову и Метохији.
Српске цркве на северу Косова и Метохије су крајем прошле и почетком ове (2024) године жестоко нападнуте. Према речима Драгише Мијачића координатора Националног конвента о ЕУ за поглавље 35 на друштвеној мрежи X „Косовска влада је на Бадње вече незаконито одузела православну цркву у селу Горње Винарце код Митровице, са намером да је преда Римокатоличкој цркви“. На мети отимача из Приштине је и црква у Горњем Стрмцу на крајњем северу Ибарског Колашина, општина Зубин Поток. Коментар историчара др Савића је следећи:
-Осврнућу се и на случај горе поменуте две српске цркве. Православна црква у Горњем Винарцу постојала је у 15. веку, а вероватно и у 14, судећи према архитектури. Локални Срби су се овде окупљали на први петак после Васкрса, познатији у народу као „источни петак”. Истичем да је реч о цркви коју су албански екстремисти 1999. године оскрнавили, палили, исписивали графитима, те затварали стоку унутар овог православног храма. Привремене власти у Приштини сада намеравају да је искористе у процесу негирања српског вековног постојања на овом простору, те у складу са тим кривотворе историјске чињенице да је реч о католичкој цркви.
Из истих разлога теже да присвоје и православну цркву Свете Ане у селу Горњи Стрмац, то јест у засеоку Перковац. Реч је о селу које се налази у изворишном делу реку Клине, у граничном појасу између области Старог/Ибарског Колашина и Дренице. Према расположивим изворима у Горњем Стрмцу је живело и живи српско становништво, које је и обновило цркву између Првог и Другог светског рата. Нема никаквих научних аргумената да је сеоска црква католичка, али зато има доста историјских чињенице које говоре о албанским нападима на Горњи Стрмац, што траје све до данас. Село је у више наврата било на мети Албанаца, који су тежили и теже да затру траг српског постојања на тим просторима. Најтеже године у његовој новијој историји биле су године када је страдао и Стари Колашин. Почевши од Афере у Ибарском Колашину 1901. године, када су Албанци вршили претрагу оружја у овом крају, праћену сваковрсним зулумима, преко страдања у Првом и Другом светском рату, па све до данашњих дана.
О Цркви Св Арханегла Михаиула у Ракитници код Подујева коју су отелаи Албанци са лажним албанским свештеником Николом Џуфком др Александар М. Савић каже:
-Црква Светог Архангела Михаила у селу Ракитници код Подујева је српски православни храм из 14. или 15. века, који је обнављан у 16. столећу и 1936. године. У селу постоји и старо српско гробље, али тамо данас више нема Срба, последње српске породице су се иселиле после ратова за ослобођење и независност 1878. године. Албанци су у и ову цркву скрнавили, палили и унутра ње затварали стоку, а сада су одлучили да је прогласе за албанску православну цркву. Истина, то је урадио самозвани свештеник Никола Џуфка, који је објавио да је „први пут у историји Косова одржана прва православна миса на албанском језику”. У случају ове цркве, привремене институције у Приштини применили су нови вид деловања своје пропаганде, односно указале да, можда, имају и намеру да створе косовску православну цркву.
Славица Ђукић