Земља се не продаје, млади одлазе због посла

У селу има лепих кућа и окућница, али и доста оних запуштених, јер су се домаћини удомили негде далеко изван свог завичаја. У Доњем Дреновцу живи око стотину Срба, а на око два километра северно налази се и Горње Дреновце у коме има неколико живих српских домова. Понос села је црква посвећена Светим врачима Козми и Дамјану Ј ош између два светска рата српски етнолог, географ и антропогеограф Атанасије Урошевић, који је имао огроман допринос у проучавању прошлости Косова и Метохије у једном од његових бројних дела под називом „Горња Морава и Изморник” пишући о селу Дреновцу рекао уз остало: „Не зна се од када постоји село. У њему има стариначких родова. Село је расло прираштајем и досељавањем”. Ако се у данашње време запутите у ово питомо село, ушушкано у ближем делу побрђа изнад Биначке Мораве, на неких десетак минута хода с леве стране пута Гњилане-Бујановац и питате од када датира ово место чућете да је оно старо српско село. На два километра северно од Доњег Дреновца налази се Горње Дреновце. Неки ово место сматрају другим селом, а неки га сматрају истим. У Доњем Дреновцу данас живи око стотину Срба, док се дим из оџака у Горњем Дреновцу вије тек у неколико домова. Прошле недеље смо посетили Доње Дреновце, где су нас дочекали помешани призори лепих кућа и окућница, али и оних оронулих које нико не походи или их ретко походи, али очигледно препуштених зубу времена, који их из дана у дан све више нагриза.

ЗЕМЉА СЕ НЕ ПРОДАЈЕ

На једној од кућа у којој се већ на први поглед види да нема никога, негде на улазу у ово место стоји окачена дрвена табла са натписом „Кућа на продају”. Власник је негде далеко. Како смо чули у разговору са мештанима Доњег Дреновца продаја српских имања и кућа није изражена као и у већини других села у делу Косовског Поморавља који још зову и Доња Морава, а припадају му Ранилуг, Велико Ропотово, Томанце, Рајановце, Глоговце, Кормињане – Доње и Горње и још неколико других села. Има кажу случајева продатих парцела око главног регионалног пута, али не толико као што је то у другим деловима Косовског Поморавља, а посебно на територији новобрдске општине где је продаја српских имања више него изражена. Земља се у Доњем Дреновцу не продаје, али млади одлазе из села, како кажу „трбухом за крухом”. Напуштају своје домове и одлазе углавном у централну Србију где раде сезонске послове на тамошњим градилиштима, највише у Београду, где какиначе има највише могућности за запошљавање. Малобројни су они који се поново враћају у свој завичај. Један од њих је Негован Стојановић. Када смо прошле недеље посетили Доње Дреновце, он је био у посети оцу који се лечи у болничком центру у Сурдулици, али његова мајка Златка Стојановић нам рече, да је њен син био у централној Србији и да се вратио недавно и да жели да остане у свом завичају.

– Муж ми је болестан, а и ја нисам добро здравствено. Он се вратио због нас. Имао је добар посао. Зарађивао је добро, али одлучио је да се врати. Покушавамо ако може некако да нађе неки посао овде, јер скупоћа је и тешко је да се живи од малих примања које имамо ја и муж – рече нам Златка. Била би, додала је, најсрећнија да јој се син запосли. Надомак Златкине куће живи Иван Максимовић са болесним оцем, супругом која такође није најбољег здравственог стања и 22 годишњом ћерком Кристином. Иван ради као помоћни радник у овдашњем издвојеном одељењу ОШ „Трајко Перић” – Велико Ропотово у коме у овој години наставу похађа двоје деце. Иван се не жали на примања, али каже тишти га то што нема ко земљу да обрађује. – Имамо земљу, али лежи пуста. Нема ко да ради. Отац болестан, супруга и она није добро. Ја исто нисам најбоље здравствено, а и не могу сам да радим. Радимо по мало башту али њиве не – каже Иван. Његова ћерка је завршила медицинску школу и како каже тренутно је без посла, али нада се да ће наћи неко запослење, јер у супротном и она ће отићи из села попут неких њених вршњака. Иван каже да он лично не планира да се сели из свог завичаја. – И да хоћу немам где, а и не бих ишао. Како год буде, ја ћу овде да останем – изричит је Иван. Његов отац Мирослав који хода ослањајући се о штап с носталгијом се сећа дана када је, ипак, живот у селу био другачији и по њему бољи. Било је много више људи, али је задовољан што није сам, јер има доста старих који живе сами не само у Доњем Дреновцу већ и околним селима. У суседној кући његов рођак живи сам. Недалеко од Максимовића налази се вишечлано домаћинство Станковића у коме има и деце. Најстарији укућанин Радован нам рече да је срећан због тога јер су деца са њим, јер, вели, ништа теже нема него да човек под старе дане остане сам. А посебно је тешко, како каже, када се удруже болест и самоћа.

ПОНОСЕ СЕ ЦРКВОМ СВЕТИ ВРАЧИ И

у Доњем Дреновцу бављење сточарством данас представља прошлост, јер се на прсте могу избројати домаћинства која имају ситну марву. Земљорадња је још увек, како рекоше, овде жива. Село се налази у атару општине Ранилуг у „косовском систему”, а у систему територијалне организације локалне самоуправе Репбулике Србије ово место је део општине Косовска Каменица. Било је али не значајнијих улагања у развој овог места. Најпотребније је, како се може чути од мештана, створити услове за запошљавање младих, јер без тога, мишљења су многи, нема опстанка. Током боравка у Доњем Дреновцу срели смо двојицу младића Предрага Стојановића и Младена Васића, обојица ученици Средње техничке школе у Великом Ропотову. Рекоше нам да немају амбиције да упишу факултет кад заврше средњу школу, а на питање да ли виде своју будућност у њиховом родном селу, обојица су слегли раменима, а онда је један од њих одговорио уз видну сагласност другог.

– Ако имамо неки добар посао остаћемо, ако не можемо да се запослимо отићи ћемо. А и да видимо како ће ова ситуација овде да се одвија – био је њихов коментар. Надомак Доњег Дреновца на месту где се од регионалног пута Гњилане – Бујановац одваја пут за Косовску Каменицу налази се место звано Црепана, где има више маркета у власништву Албанаца те се потрепштинама за домаћинство мештани Доњег Дреновца углавном снабдевају тамо, или пак одлазе у Бујановац, Врање. Од Бујановца их дели непуних петнаестак километара. У Ранилуг од кога су удаљени око три четири километра одлазе код лекара за основне прегледе, а за сложеније у веће здравствене центре. Оно чиме се поносе мештани Доњег, али и Горњег Дреновца јесте Црква Свети Врачи, која се налази у атару села окружена шумом. У њу се народ окупља у празнике, а посебно место када су у питању празници у Доњем Дреновцу имају Благовести који се светкују 7. априла. И главна улица у селу носи име „Благовести”. Уз цркву налазе се и лепа крстионица и гостопримница које су новијег датума, грађене добровољним прилозима овог и околних села уз подршку локалне самоуправе која је обезбедила грађевински материјал за изградњу објекта. Негде на средини пута између Доњег Дреновца и Горњег Дреновца налази се, како је овде зову, Миланчетова црква. То је малена црквица у којој се не богослужи, али људи у њу одлазе. Њу је саградио један мештанин, како каж, јер је имао сновиђење да је ту свето место. А у Горњем Дреновцу постоји и дрво запис, где је некада, кажу, такође била црква. С.Ивковић