Село традиције и здравог живота

 Село Читлук једно је од најстаријих села Ибарског Колашина, чија се историја непосредно и посредно везује за Манастир Дубоки Поток. Село данас броји око тридесет кућа

 

 

Село Читлук, у општини Зубин Поток, географски се налази на такозваној тераси, између Манастира Дубоки Поток и места Чардачине, а сам назив у преводу би значио беговски посед. На километер и по је са леве стране низ Ибар од општинског центра. На потезу Чардачине пронађени су остаци старих грађевина, које потврђују да је првобитно то био насељени центар села, али и средиште Зубиног Потока, тада Радич Поља, с обзиром да се ту налазио и суд, о чему у својим делима сведочи и Григорије Божовић. Приликом велике сеобе Срба 1690. године патријарх Арсеније III Чарнојевић је заноћио у Манастиру Дубоки Поток где је заборавио печат. Монаштво манастира и мештани су овај печат пронашли и чували све док га није из манастира 1912. године преузао тадашњи руски конзул у Скопљу Виктор Фјодорович Машков и однео у Петроград, где се и данас чува у једном музеју. Судбина села Читлук уско је везана са историјом самог Ибарског Колашина. Сву своју заоставштину село везује за Манастир Дубоки Поток, за школство у овом манастиру и овом крају уопште. Прво спомињање овог манастира бележи се 1455. године, у турском попису, и то под називом Дикодил.

CЕЛO У ДЕЛИМА ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА

„Од тада и ми у Колашину везујемо настанак села Читлук за тај период. Касније, услед сеоба и других околности, мењала се и структура становништва. По литератури и сведочењима која су нам остављена, као и остали Колашинци, и мештани села Читлук досељени су из Црне Горе. Првобитна постојбина Читлучана, након насељавања из Црне Горе, била је на брду изнад Манастира Дубоки Поток, које носи назив Старо село или Металице, а управо Старо село постоји и у околини Никшића, одакле се сматра да потичу данашњи мештани овог села, а што је детаљније истраживао и Божидар Кљајевић у својим делима”, каже мештанин села Горан Обрадовић. У приповеткама и делима Григорија Божовића често се као средиште села помиње Дубље или Запис, које и данас постоји и где су се некада, на празник Свете Тројице, окупљале крстоноше из свих крајева Ибарског Колашина. Данас се на овом месту окупљају само мештани села, како би задржали традицију прослављања овог празника, значајног за цео овај крај. „Најпре су се сви окупљали у порти Манастира Дубоки Поток, како би се освештали крстови, а након тога долазили би на ово место, на челу са старешином манастира, учитељима и ђацима, присуствовали молитви, да би се након тога, преко реке Ибар, сви запутили у своја села и тамо обављали литије карактеристичне за овај празник”, истиче наш саговорник. У непосредној близини овог места пронађени су и остаци старог гробља, још из средњег века, што доприноси потврди о дуговечности овог села. Неке од надгробних камења или плоча могуће је и данас ту уочити. Слободно можемо рећи да је симбол села Манастир Дубоки Поток, који је вековима представљао средиште духовног и просветитељског живота у Ибарском Колашину. Потиче из 14. века, а црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. У Дечанском поменику наведено је да су први познати монаси овог манастира били Никифор и Георгије. Неколико пута је рушен, али и обнављан, а монашки и црквени живот никад није замирао. За садашњи изглед, обнову и оснаживање духовног живота не само манастира већ и у народу овог краја заслужан је блаженопочивши архимандрит манастира Ромило Јелић. Манастир је и место великих народних сабора, нарочито за Васкрс и Госпођиндан, када кроз село прође много народа Ибарског Колашина. Обичај је да тада и мештани села увек припремају послужење, јер им у повратку из манастира често сврате рођаци и пријатељи. „Манастир је симбол слободе и светлолсти. Симбиоза православне вере народног живота, јер је поред монашког и црквеног живота ту био почетак просветитељства у Ибарском Колашину. Прва школа отворена је у конаку манастира, 1891. године. Манастир има дубоку везаност за само село, и у његовој промоцији и у вези са мештанима”, каже Горан Обрадовић. Стара Дубокопоточка школа, касније Основна школа „Јован Цвијић”, у Колашину, није била позната само по томе што је увек предњачила у настави, већ је од првих година неговала код својих ученика и друге склоности – певање, музику, лепо казивање. Током Другог светског рата конак, самим тим и школа, били су запаљени, па је једно време, до поновне обнове, школа радила у кући породице Обрадовић. Из ове породице потиче други по значају учитељ за тадашњу Основну школу „Јован Цвијић”, Мартин Обрадовић. Пре њега, у време рада Суда радичпољског на месту Чардачине, значајан је био и Вукман Обрадовић, деловођа и чиновник тадашње општине, а његови потомци и данас чувају један од печата тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у којој је он радио. Након њих ова породица дала је још значајних просветних, културних и других друштвених радника до данашњих дана Село данас броји око тридесет кућа. Мештани села носе презимена Обрадовић, Ковачевић, Поповић, Перовић, Јанићијевић, Ђорђевић, Костић, Павловић. „Сви осим Поповића славе крсну славу Светог Луку, а Поповићи Ђурђевдан и Светог Илију. Оно што је значајно истаћи јесте да су Поповићи из своје породице дали 19 свештеника, који су са службом углавном били у Манастиру Дубоки Поток, али и у осталим црквама у Ибарском Колашину. Можда и најзначајнији од њих је поп Радојица, по својим делима за цркву и народ осведочен и у делима Григорија Божовића. Од Поповића потиче и човек кога су сви у Колашину познавали и волели, библиотекар Огњан – Гано Поповић”, каже Обрадовић.

БAВЉЕЊЕ ПОЉОПРИВРЕДОМ И СТОЧАРСТВОМ

Поред добре инфраструктуре, електромреже, близине самог центра Зубиног Потока, и лепоте предела у ком је смештено, село је погодно и за бављење пољопривредом и сточарством. Природа је удесила да овај предео одликује чистота, да воде има у изобиљу, па оно што овде произведу мештани спада у категорију органске хране. „Већина мештана запослено је у државним или приватним предузећима, тако да је за сада бављење пољопривредом и сточарством заступљено готово у свакој породици али више за сопствене потребе, а мање за производњу и неко веће тржиште. Моја породица покренула је пре пар година узгој малине, у питању је мањи засад, али који увек има потенцијала за даљу надоградњу и ширење. Захваљујући Земљорадничкој задрузи у Зубином Потоку, која врши откуп воћа и поврћа, готово током целе године, за производњу својих оригиналних производа, већина становника Колашина може своје производе да ту прода”, каже мештанин Дејан Обрадовић. Од старог обичаја да свака кућа има шталу и у њој краву или другу стоку остала је тек нека празна штала. Ипак, вредни домаћин Предраг Обрадовић пре 4 године покренуо је узгој прасића, и сада већ поставио темеље за изградњу фарме. „Квалитетно месо се увек тражи, тржиште је веома добро. И не само када креће зимски период, како је то пре бивало, већ и током целе године људи траже и купују месо, што сирово, што обрађено, у виду производа од меса. Ту су наравно и свадбе, као и веће и мање прославе. Кад имате добре услове имате и простора за још бољи рад и квалитет који нудите купцима”, истиче Предраг. Проблем исељавања младих, због потраге за послом, проблем је и осталих српских средина на Косову и Метохији. Млади и из овог села одлазе на студије, неки у већим градовима проналазе посао, али они који овде остају са послом и радом не иду из села, чувајући своје огњиште и традицију. Куће су нове, дворишта сређена и домаћини увек гостопримљиви. Ливаде помало пусте, али богате старим плевњама, окружене старим дубовима. Они старији мештани кажу да памте и боље дане, када је село било са више људи, тежи али безбрижнији живот. Они млађи пак не напуштају село у нади да ће доћи нека боља и лепша времена. Оно што је сигурно, имају се увек чиме похвалити – богатом историјом и успехом у свему што марљиво раде, истичући да нигде нема бољег живота него овде, под својим парчетом неба! Ј. Цветнић