Село извора, историје и вeрних чувара огњишта

 На обалама језера Газиводе, у загрљају брда и лековитих извора, село Бање чува трагове прошлости и дух заједништва који траје вековима

 

 

На благим, присојним странама Рогозне изнад потока, недалеко од обала Ибра и данашњег Газиводског језера, смештено је село Бање, једно од оних места у Ибарском Колашину које на први поглед осваја природом, а на други, причама које су се вековима таложиле о њему. Налази се са десне стране језера Газиводе, на 20 километру од Зубиног Потока уз Ибар и наслоњено на Јадранску магистралу, која је овде прошла 1968. године. Окренуто истоку и добрим делом дана окупано сунцем, село делује као да је намерно изабрало светлост, топлину и воду за своје савезнике. Име је добило по топлим изворима у Чпиљу, удаљеним свега два до три километра од данашњег насеља. Ту, поред Ибра, из земље избија минерална вода позната као „Илиџа” – млака, лековита и обавијена народним веровањем. Иако њен хемијски састав никада није темељно испитан, мештани и путници су јој одувек приписивали исцелитељску моћ. Као и код многих светих вода, болесни су остављали новац и различите предмете, верујући да ће заузврат понети здравље. Бање је насеље разуђено по махалама, од којих свака заузима неку зараван богату изворском водом. На супротној, осојној страни, нема кућа, као да су се мештани одувек држали сунца. У атару села налазе се и два засеока, Клечкe и Чпиље. Клечкe лежи на висоравни у изворишту Бањског потока, док Чпиље, уз сам Ибар, обилује и речном и изворском водом. За појила су се користили Ибар и вода између Бања и Виткојевића, па се често може видети како се стада спуштају ка реци, остављајући за собом прашњаве стазе које миришу на траву и лето. Посебну лепоту овом крају даје близина језера чија мирна површина одражава околне падине. У раним јутрима магла се лагано подиже изнад воде, откривајући зелене обронке и шуме које се, као природни бедеми, надвијају над селом. У сумрак, када сунце зађе иза брда, језеро постаје огледало неба, а тишина коју прекида само пљусак рибе или шум ветра подсећа да природа овде још увек диктира ритам живота. Данашње становништво чине углавном староседелачке породице: Колаковићи, некада Колаци, са огранцима Гвоздића, Бојовића, Милуновића, Лазовића и Пантелића, који славе Светог Николу и Светог Илију. Ту су и Недељковићи, досељени из Брњака на женино имање. У Клечкама живе Луковићи, Колаковићи и Кошани, који имају и засебно гробље, док Луковићи своје покојнике и даље сахрањују у старом братственичком гробљу у Бањама. Историја овог места дубоко је повезана са Манастиром Бање, сведочанством да српске светиње не васкрсавају само из пепела, већ понекад и из воде. Највероватније је постојао још у 13. или 14. веку, на локалитету Кулине, на речној тераси између Ибра и Варашке реке. Остаци тог здања потопљени су водама Газиводског језера, али је духовни живот настављен у центру села, где је подигнута сеоска црква. „На основу начина градње објекта, закључује се да је манастир могао настати у време када су подигнути дворови краљице Јелене Анжујске, недалеко узводно уз Ибар. Истраживања су показала да је црква више пута рушена и обнављана, али у тешким турским временима није успела да се очува”, наводи проф. др Драгиша Бојовић, који је родом из овог села. На постојање старе светиње подсећале су надгробне плоче са именима монаха. Једна је чувала успомену на Оливеру, супругу челника Добрије, која је у монаштву носила име Марија, а друга на монаха Вартоломеја, световног Милослава. Стара црква обновљена је 1926–1927. године трудом учитеља Живојина Ј. Бојића из Ужица, који је тада службовао у селу. Темељи данашњег храма, посвећеног Васкрсењу Лазаревом, освештани су 5. јула 1990. године, а чин је обавио тадашњи епископ рашко-призренски Павле. Архитектонско решење потписује београдски архитекта Миладин Лукић, док је главни мајстор био Вујица Јеремић. Иницијативу за изградњу покренуо је свештеник Радомир Радовановић, родом из Бања. Епископ Артемије је 2009. године и званично основао манастир, поставивши протосинђела Висариона за старешину. На дан славе храма, Васкрсења Лазаревог, али и за сеоску славу Светог Илију, окупи се велики број мештана са свих страна, како би заједно чували веру, традицију и своје порекло. Сећања на некадашње Бање и данас живе у причама мештана. „Бање је једно од оних ретких колашинских села које је доминантно окренуто истоку и добрим делом дана окупано сунцем. Некада је било препуно живота – куће пуне деце, пашњаци пуни стада. Моје успомене везане су за безбрижно детињство које сам проводио поред Ибра. Тамо су биле простране ливаде где смо играли фудбал и клисали се. Топоними Поље и Луг и данас су синоними за нашу радост”, каже проф. др Драгиша Бојовић. Данас, међутим, село чине породице које упркос свему опстају на својим огњиштима. У селу тек 30 мештана, али они који су се одселили живе на реалацији Зубин Поток-Бање, тако да готово свакодневно у Бањама бораве и то већ чини број од преко 50 људи. Поготову у летњем периоду село је пуно људи, а додатну драж даје му језеро, оближње викендице, ресторан који је веома посећен. Породица Бојана Пантелића једна је од оних која је желела да обрађивањем имања добије принос, зараду, обезбеди опстанак у селу. У томе су и успели. Пре десетак година, на око хектар имања засадио је малине. Од тада стекао је тржиште, развио посао и има стални откуп. Данас је ово и једно од најлепших имања са погледом на језеро. „У почетку је било потешкоћа да све то крене како треба, да стекнем сталне купце, да откуп буде сталан, али данас после 10 година могу рећи да сам задовољан. Остали смо у селу, самим тим што радимо имање дајемо и допринос заједно са осталим мештанима да село живи, да има људи, да се имања и кућни праг чувају од затварања”, каже Бојан. Проф. др Драгиша Бојовић додаје да су несумњиво за опстанак села најпотребнији асфалтни пут и наставак бриге државе о његовим становницима. Ј. Цветнић