ШКОЛСТВО ТЕМЕЉ ОПСТАНКА И БУДУЋНОСТИ

Основна школа „Јован Цвијић” наставља просветни пут започет 1891. године у конацима Манастира Дубоки Поток и слави Дан школе и уједно јубилеј, 135 година школства у Ибарском Колашину, који су ученици и запослени у овој школи увеличали свечаним програмом

 

 

Од скромне учионице у манастирском конаку у Дубоком Потоку, у којој је 1891. године прве кораке у свет писмености направило тек петнаестак ученика, до данашње Основне школе „Јован Цвијић”, која броји 456 ђака – историја школства у Ибарском Колашину јесте прича о истрајности једног народа, о учитељима који су преносили знање упркос временима и приликама, о генерацијама које су одрастале уз књигу и о дубокој свести да се без образовања не може сачувати ни идентитет, ни култура, ни будућност једног краја. Обележавајући 135 година школства и Дан основне школе „Јован Цвијић”, 12. октобра, Зубин Поток слави наслеђе које траје дуже од једног века и обавезу да се то наслеђе преда деци која тек долазе. Школе Ибарског Колашина су тихи, али постојани сведоци времена, успона и страдања, промена и искушења кроз која је пролазио овај крај. Историја школства овог краја живи у свакој од њих, али понајвише у гласовима деце која сваког јутра улазе у школска дворишта, у корацима учитеља који их дочекују, у првим написаним словима, наученим песмама и сваком новом знању које једна генерација оставља другој. Обележавање 135 година школства у Ибарском Колашину је прилика да се сетимо свих оних који су веровали да знање вреди труда, да је писменост пут ка слободи и достојанству и да се будућност не гради великим речима, већ стрпљивим радом са децом.

ОД МАНАСТИРСКОГ КОНАКА ДО ШКОЛЕ ЗА БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Почеци школства у Ибарском Колашину сежу у време када су услови за образовање били далеко од данашњих. После Велике сеобе Срба 1690. године, дуго није било могућности за несметан развој школства. Образовање се одржавало захваљујући црквеним привилегијама и црквеним школама, које су временом прерастале у световне образовне установе. Оне нису биле само места на којима се стицала основна писменост већ и средишта просвећивања, културног развоја и очувања националне свести. Посебно значајан период у историји школства обухвата време од 1856. до 1912. године, када се развијају световне школе и образовање постепено постаје један од темеља друштвеног и културног живота. У срединама попут Ибарског Колашина, у којима су се породична традиција, вера и припадност завичају преносиле са колена на колено, школа је добијала и додатну улогу – постајала је место на којем су деца учила не само да читају, пишу и рачунају већ и да разумеју свет око себе. На иницијативу месног становништва, уз посредовање обер-кнеза Недељка Неше Божовића из Ибарског Колашина и новопостављеног учитеља Јосифа Спасића из Приштине, а уз сагласност Афуз-паше из Скопља, 1891. године отворена је основна школа у Дубоком Потоку. Био је то догађај чији значај далеко превазилази скромне услове у којима је настава започела. Школа је била смештена у манастирском конаку, а прву генерацију чинило је свега 15 до 20 ученика. Похађање наставе тада није било обавезно, а у народу је још постојало уверење да је учење потребно углавном онима који желе да постану свештеници или учитељи. Зато се и говорило: „Кад не могу да будем поп или учитељ, нећу да учим”. Управо у таквим околностима, када је требало мењати и навике и схватања, почела је прича која ће обележити наредних 135 година. Било је потребно уверити породице да је знање вредност сама по себи, а школовање улагање у живот деце и читаве заједнице. Први учитељ био је Јосиф Спасић. После њега, образовни рад наставили су Сава Лешниковић, Сима Грујић, Радивоје Орловић, Сава Калинић, Јарослав Поповић, Глигорије Божовић, Мијат Божовић, Александар Деспотовић, Јордан Божовић и Алекса Поповић. Њихова имена остала су уписана у историју локалног школства као сведочанство о времену у којем се учитељски позив није мерио само часовима проведеним у учионици већ и спремношћу да се људима утире пут ка образовању. Настава је била усмерена на читање, лепо писање, певање, рачунање, познавање природе, земљопис и историју. Били су то темељи на којима су ученици стицали прва знања, откривали свет изван свог села и учили да писана реч може да им отвори врата која су до тада изгледала недостижно. Ослобођење од османске власти 1912. године донело је нову етапу у развоју образовања. Школовање је постало обавезно, а број ученика почео је да расте – најпре на око 70, а затим и на 90. Посебно је значајно то што су и девојчице све масовније почињале да похађају наставу. Та промена је означавала ширење могућности за читаве породице, за генерације девојчица које су добијале прилику да се образују и за друштво које је постепено препознавало да знање не припада само појединцима већ свима. Школа је постајала место сусрета, културног живота и окупљања. Учитељи су имали важну улогу у животу места, а њихов рад одражавао се и изван школских зидова – у породицама, међу суседима и у свакодневном животу становништва. У крају у којем су људи одувек знали колико су породица, завичај и међусобна подршка важни, школа је постајала још један стуб на којем се ослањао опстанак заједнице. Сваки нови ученик био је знак да се у образовање верује, а свака завршена школска година потврда да се труд претходних генерација наставља. Ипак, историја школства није била састављена само од напретка. Било је и времена када су учионице утихнуле, када је знање морало да уступи место страху и када је и сама школска зграда постала мета ратног разарања. Септембра 1941. године, током Другог светског рата, нацистичке и фашистичке снаге и њихови домаћи сарадници спалили су школу и уништили њен инвентар. Образовни рад прекинут је све до ослобођења земље 1945. године. Школа је тако поделила судбину народа и краја у којем је настала. Оно што је годинама грађено радом учитеља и ученика нестало је у пламену, али није нестала потреба за знањем, нити вера да се живот мора наставити. Зграда је могла бити уништена, књиге спаљене, а школске клупе разнете, али идеја образовања није могла бити избрисана из свести људи који су знали да се будућност не може градити без њега.

НОВА ЗГРАДА, НОВА НАДА ЗА ГЕНЕРАЦИЈЕ КОЈЕ ДОЛАЗЕ

По завршетку рата, са обновом живота обнављала се и просвета. Првог августа 1948. године отворена је гимназија, која је у почетку имала 42 ученика. Био је то важан корак у ширењу образовних могућности, јер је младима омогућено да наставе школовање и после основног образовања. Потом је 20. децембра 1953. године подигнута нова школска зграда, намењена развоју осмогодишњег школовања у Зубином Потоку. Тај датум означио је још једну прекретницу у историји образовања овог краја. После ратних страдања и прекида наставе, школа је добила нови простор за живот, рад и одрастање деце. Између некадашњег манастирског конака и нове школске зграде протегао се пут дуг деценијама, испуњен напорима учитеља, родитеља, ученика и свих оних који су разумели да је школа много више од установе у којој се одржава настава. Она је место где се стварају успомене, обликују карактери, откривају таленти и постављају темељи будућих животних путева. Данас наслеђе прве школе у Дубоком Потоку наставља Основна школа „Јован Цвијић” у Зубином Потоку, која броји 456 ученика. Тај број није само податак из школске евиденције. У њему су садржане стотине детињстава, различитих снова, питања, страхова и нада. Сваки од тих ученика носи своју причу, а сви заједно представљају наставак једне дуге просветне традиције. У школским клупама данас седе деца која можда још нису свесна да припадају историји која траје 135 година, али управо су она њен најважнији део!

ШКОЛА У КОЛАШИНУ ОДОЛЕЛА НЕДАЋАМА

Говорећи о значају јубилеја, директор Основне школе „Јован Цвијић” Александар Лазаревић истакао је да обележавање 135 година школства представља сведочанство вековне посвећености образовању, знању и васпитању младих генерација. „Стојимо данас овде постојано, сведочећи вековној посвећености образовању, знању и васпитању младих генерација, које су темељ будућности нашег краја, упркос свима који су вековима уназад желели да онемогуће образовање на овим просторима. Школа у Колашину је одолела недаћама. Данас, са овог места, славимо труд, рад, знање, успехе и будуће планове. Славимо школску заједницу. Драги ученици, у овој згради градите будућност, изграђујете карактер, спремате се за животне изазове. Ви сте огледало нашег друштва”, рекао је директор Лазаревић.

СВЕЧАНОСТ У ЧАСТ ЗНАЊА, СТВАРАЛАШТВА И ДЕТИЊСТВА

Јубилеј и Дан школе обележени су свечаним програмом који је показао да је традиција нешто што се памти, али и  изнова ствара гласовима, песмом, игром и стваралаштвом нових генерација. Програм је започео наступом хора који је извео химну Републике Србије, „Боже правде”. Гласови су ујединили ученике у заједничком музичком изразу, дајући свечаности тон достојан великог јубилеја. Посебно место у програму имали су ученици и њихова непосредност, ведрина и спремност да кроз различите облике сценског израза покажу шта школа значи у њиховом животу.

ОД ИМЕНА ЈОВАНА ЦВИЈИЋА ДО ОДГОВОРНОСТИ ПРЕМА ЗАВИЧАЈУ

Име које школа носи додатно подсећа на вредност знања, истраживачког духа и разумевања простора којем припадамо. Јован Цвијић, један од најзначајнијих српских научника, географ и утемељивач српске географске школе, својим радом показао је колико је важно упознати земљу, људе, природне одлике и историјске процесе који обликују један крај. У том смислу, име школе је подсећање ученицима да је знање пут ка разумевању света, да су радозналост и истраживање важни за лични развој и да се љубав према завичају најбоље показује онда када га познајемо, чувамо и одговорно градимо његову будућност. И, најзад, због свих оних који су пре више од једног века, у скромном манастирском конаку, веровали да је вредно отворити школу и онда када је мало ко могао да предвиди колико ће далеко стићи њена мисија. Обележавање 135 година школства у Ибарском Колашину подсећа да ниједан значајан пут не настаје преко ноћи. За њега су потребни људи који верују у оно што раде, генерације које настављају започето и заједница која разуме да су знање и васпитање темељи сваког напретка. Од првог учитеља Јосифа Спасића и малобројних ученика у Дубоком Потоку, преко генерација које су се школовале у тешким историјским временима, до данашњих ђака Основне школе „Јован Цвијић”, протеже се једна непрекинута нит коју чине писана реч, учитељска реч, дечја радозналост, родитељска брига и уверење да се у образовање мора улагати чак и онда када су околности тешке. Овај јубилеј припада и некадашњим ученицима који се данас, можда далеко од школских клупа, сећају својих првих учитеља, другова и школских дана. Припада и просветним радницима који су деценијама стрпљиво преносили знање, онима који су обнављали школу после разарања, као и свим породицама које су веровале да њихова деца заслужују образовање и прилику за бољи живот. А највише припада деци која су данас ту, на прагу нових знања и искустава. Њихови кораци настављају пут који је започет 1891. године, а њихови снови дају смисао свему што је до сада учињено. Школство у Ибарском Колашину данас чува успомену дугу 135 година и обећање да се будућност Ибарског Колашина огледа у образовању и знању генерација које тек долазе. Ј. Цветнић