ИСЦРТАВАМО МАПУ НАШЕ ДУХОВНЕ ДОМОВИНЕ

Он је у нашу духовну колевку унео дух европског модернизма, надреалистичке метафоре и слободан стих. Успео је да споји немогуће: космополитски сензибилитет  и мирис родне земље, модерну тескобу урбаног човека и исконску тугу косовског страдалништва, казала је у својој беседи Рада Комазец, директорка   „Панорама-Јединство“

Када се спусте завесе над још једним септембарским ходочашћем речи, остаје тишина која вибрира унутрашњом снагом, попут јеке звона са напуштених црквишта. Песнички сусрети „Лазар Вучковић“ завршени су и ове године, остављајући иза себе дубок, неизбрисив траг на духовној мапи Косова и Метохије. Оно што је започело као поетски крик на извору, у пишчевом родном месту, заокружено је као свенародна молитва на северу покрајине, сведочећи да је поезија овде много више од уметности — она је бедем, чувар памћења и пупчана врпца са сопственим бићем.

Иза овог монументалног подвига, који већ деценијама пркоси времену и забораву, стоји Новинско-издавачка установа „Панорама – Јединство“. У тренуцима када се гасе многа огњишта културе, „Панорама – Јединство“ делује као неустрашиви светионик и чувар српске писмености на Космету. Њихова мисија није пуко организовање манифестације; то је надљудски напор да се жива српска реч пронесе кроз сваки кутак наше рањене покрајине, спајајући раскинуте енклаве у једну јединствену географију душе.

Дводневна књижевна манифестација Песнички сусрети „Лазар Вучковић“ коју је основала и организује  Панорама-Јединство“, и ове године почела је окупљањем песника у Горњем Селу код Призрена – родном месту Лазара Вучковића. На његов гроб положено је цвеће и упаљене су свеће, док су песнички сусрети отворени књижевним часом одржаним у дворишту његове родне куће. Вођени тиме да је кључни сегмент сваког човека породица, родна кућа и завичај, песници су посебно били дирнути чињеницом да стихове говоре не само у родној кући Лазара Вучковића, већ и пред члановима његове породице.

Песничке сусрете, 58. по реду, отворила је Рада Комазец, директорица Установе за новинско издавачку делатност „Панорама- Јединство“. Она је казала да је Лазар Вучковић осавременио српску поезију и да је у свом родном месту, на обронцима Шар планине, из леденог планинског извора пио ону исконску непомућену реч коју је касније као најдрагоценији принос положио на олтар српске књижевности.

-Лазар Вучковић био је родоначелник модерног песничког израза на Косову и Метохији. Донео је револуцију. Он је у нашу духовну колевку унео дух европског модернизма, надреалистичке метафоре и слободан стих. Успео је да споји немогуће: космополитски сензибилитет  и мирис родне земље, модерну тескобу урбаног човека и исконску тугу косовског страдалништва, казала је Комазец и нагласила да његове песме нису биле само опис патње, већ дубока филозофска рефлексија о смислу постојања, због чега је постао светионик генерацијама које су дошле после њега.

Отварајући песничке сусрете, Комазец је подсетила да нас је Лазар прерано напустио, остављајући своје песме недовршеним. Али поезија, казала је она, се не мери дужином живота, већ дубином трага који оставља у души народа.

-Лазар није дочекао седе косе, није дочекао мирну старост, али су његове речи остале заувек младе, пркосне и лепе у својој истини. Шта је поезија него покушај да победимо пролазност. Данас, док нас песнички караван поново окупља, ми доказујемо да Лазар живи кроз сваког од нас који верује у магију речи, казала је Комазец.

У то име песници су по 58. пут својим песмама сведочили да смо на Косову и Метохији своји на своме, загледани у висине које је Лазар тако рано дотакао. Њихови стихови одјекивали су најпре у подножју Шар планине, у Горњем Селу, а потом у Сиринићкој жупи и Косовском Поморављу.

У Основним школама “ Стаја Марковић“ у Штрпцу  и „Трајко Перић“ у Великом Ропотову ученицима су се представили песници који пишу за децу. Поменуте образовне институције, али и све остале школе на Косову и Метохији које песнички караван годинама походи, место су где куца само срце нашег народа, тамо где се чува оно најсветије и највредније што имамо – наша будућност.

Централни део Песничких сусрета „Лазар Вучковић“, по традицији, резервисан је за вечерње сате када се и додељује награда која носи име овог прерано преминулог песника.

Обраћајући се присутнима у грачаничком Дому културе директорица УНИД „Панорама-Јединство“ Рада Комазец рекла је да кућа на чијем је челу није смо издавач, већ и чувар нашег памћења и институција која упркос свим бурама и искушењима времена поносно држи упаљену бакљу српске културе и писмености на Косову и Метохији.

-Вечерас вам се обраћам у име „Панораме“ и нашег историјског листа „Јединство“, те неуморне, рањене хроничарке наших живота; обраћам вам се у име 58 година традиције ових Сусрета, која је прерасла у наш духовни и културни бедем; и коначно, на овом светом месту, обраћам вам се у име саме бесмртне младости и вечног стваралачког духа – у име нашег Лазара Вучковића. Та три имена, те три суштине, вечерас се сливају у једну једину реч – Трајање, рекла је Комазец.

Она је посебно истакла да када говори у име „Панораме“ и „Јединства“ не говори о новинским ротацијама, о машинама или обичној хартији, већ да говори о једној кући која је деценијама била и остала светионик на немирном и олујном косовском мору.

-Наше олово и наше мастило никада нису били обична техника. То мастило је помешано са судбином сваког српског домаћина, са сузама мајки из Метохије, са пркосом и молитвама у нашим светињама. Наше странице нису бележиле само дневне догађаје, оне су исписивале тапију нашег идентитета, казала је Комазец бројној публици у Дому културе „Грачаница“.

Када се у част Лазара Вучковића сваке јесени сабирамо, рекла је Комазец, не обављамо пуки протокол већ покрећемо војску духа.

-Када наши песници крену са Лазаревог изворишта у Горњем Селу, па прођу кроз Штрпце, кроз рањене енклаве Косовског Поморавља, све до ове поносне Грачанице, они не мере километре на друму, већ исцртавају мапу наше духовне домовине. Сваки стих који наши песници изговоре пред децом у малим, ограђеним сеоским школама, пред људима који живе опасани неким невидљивим, а тешким жицама свакодневнице, јесте једна упаљена свећа у мраку, казала је она и додала:

Поезија на овом простору никада није била обична естетика. На Косову и Метохији поезија је егзистенција. Она је хлеб наш насушни. Она је овде и штит и мач. Реч је једина наша непокретна имовина коју нам нико не може конфисковати, преименовати, срушити или преорати.  Све док ту реч изговарамо, док на њој стварамо, док на њој плачемо и певамо, ми смо своји на своме. Традиција ових Сусрета је доказ да нас нису ућуткали. Народ који пева у невољи, већ је победио своје тамничаре.

Највеће српске песнике и косовскометохијске Србе по окриљем  „Панорама – Јединство“ деценијама окупља вечна светлост поезије, она светлост коју је својим стиховима и прерано угашеним животом упалио наш велики Лазар Вучковић.

-Сви ми вечерас говоримо из дубоког, непреболног и светлог грла песника Лазара Вучковића. Човека који нас и данас, шездесет година након што је физички отишао, окупља у оволиком броју. Био је песнички метеор који је пролетео кроз српску књижевност, остављајући за собом траг од чисте светлости. Лазар је био тај који је поезији на КиМ удахнуо модерну душу, осавременио наш стих и дао му универзалну, светску ширину. Појавио се као покретачки дар који је изменио и дух и естетику тадашње српске поезије на овим нашим просторима, казала је Комазец и нагласила:

Лепота поезије, вредност магичне речи, мисаоност, филозофски немири, јаке слике, емотивност, складне версификације – карактеришу Лазареву поезију. Слојевитост и суптилна филозофија његову лирику чине трајном. Лазар нас је заразио лепотом тог будућег дана, лепотом вере да светлост увек побеђује мрак. Његова рано прекинута песма постала је непресушни извор са којег и данас пију генерације наших стваралаца.

Најсвечанији део песничких сусрета је додела награде „Лазар Вучковић“ коју додељује Установа за новинско издавачку делатност „Панорама -Јединство“ и то за најбољу поезију објављену у часопису за књижевност и културу „Стремљења“ између два сусрета. Подсетимо кратко да поменути часопис већ 66 година представља огледало нашег богатог литералног стваралаштва, да је отварао и отвара своја врата како ствараоцима са КиМ, тако и свима онима који у својим срцима носе и чувају дух српског бића.

Ове године, лауреати ове несвакидашње песничке манифестације су песникиња из Призрена Лела Марковић и песник Милош Зубац из Новог Сада.

У образложењу жирија, које је прочитао његов председник Радомир Стојановић,  каже се да је Лела Марковић новим циклусом песама објављеним у часопису „Стремљења“, још једном доказала колико је животом и поезијом везана за родни Призрен, косовску земљу и небо, за човеково трајање и удес.

„Ако поезија за циљ има, не само да говори о радостима и љубави, о свету и боји завичајног неба, него о људским страдањима, порушеним домовима, уздигнутим вешалима и гробовима који, у нашем одсуству говоре у наше име, онда све те одлике садржи нови поетски израз Леле Марковић. Ово је поезија која има моћ да дочара човеков удес, али и да у стих унесе бруј косовских звона, да омлади заборављени говор и да запали пламен свеће славске“, рекао је Стојановић и додао да њена поезија носи онај духовни омар који нас тера да јој се поново вратимо и да је изнова доживљавамо.

Образлажући одлуку жирија да се ова престижна награда равноправно додели и песнику Милошу Зубцу, Стојановић је казао да нови избор песама овог аутора показује песника који се све мање  задовољава описом света, а све више настоји да у њему одреди етничку и духовну меру човека.

„То је поезија зрелог гласа, ослобођена потребе за великим декларацијама, али истовремено снажно заинтересована за питања одговорности, добра, зла, памћења, вере, породице, историје и личног трајања. Посебно занимљива је песма Гра(ча)нична , већ и по игри у наслову. У једној речи спајају се граница и Грачаница, географски простор и духовно искуство. Прелазак преко границе постаје више од физичког кретања: субјект улази у земљу као да сам илегална душа. Тај стих, један од упечатљивијих у избору, показује колико Зубац уме да политички и историјски оптерећен простор преведе у лично, егзистенцијално осећање. Насупрот хладноћи границе стоји осећање на топлу душу и мудрост тела вољене особе. Тако се простор раздвајања парадоксално претвара у простор блискости, што кулминира једноставним али ефектним завршетком: Што сам даље од тебе, све си ми ближа, казао је Стојановић.

Жири, казао је Стојановић, сматра да посматран као целина избор песама Милоша Зубца показује поетику која се креће између исповести, медитације етичке параболе и духовне песме. Он пише комуникативним језиком, без намерне херметичности, али се иза те привидне једноставности често налази сложена мрежа значења.

Захваљујући се на награди Лела Марковић казала је да песник Лазар Вучковић, у чију част се на овим сусретима слави поезија, рођен у Горњем Селу њеног завичаја. Заједничко им је и то што су поезију почели да пишу током похађања Призренске гимназије.

-И Лазару и мени Бистрица је ток. Њему је ближа извору, мени је ближа ушћу. Ето, пар случајности да подсете да ништа не мора бити случајно, јер је случајност по својој природи супротна сама себи, казала је Марковић и наставила:

Већ 60 година се опраштамо од Лазара Вучковића и не опростимо се јер је сваки нови сусрет са Лазаром и почетак и наставак. Пуних 58 година стиховима дописујемо епитаф на плочи сохрањеног сећања и памћења, сведочимо нераздељивост песника и његовог дела, свесни дела највећег творца и лепоте његове творевине. Ту смо поново да победимо мрак, да победимо пролазност, да докажемо да оно што дише и боли, памти и сведочи, не може бити пролазно. Тако ни поезија Лазара Вучковића и поезија свих нас којима су Косово и Метохија лична карта, сећање и памћење, хлеб наш насушни, извор воде живе, наш зид плача и наша часна трпеза.

Лела Марковић је казала да је велика част бити међу песницима који су добили ово значајно признање. „ Увек је лепо бити код куће, у храму културе, међу својима, у одбрани вере, језика , писма, народа и лепе писане речи“, нагласила је она.

Захваљујући се на награди песник и кантаутор Милош Зубац истакао је да своју беседу посвећује свом оцу, великом српском песнику и књижевнику Пери Зубцу. Подсетио је и да је његов отац пре неколико година понео исто признање.

-Ово је прича о оцу и сину. Будући да свако пита за мог старог, од Горњег Села па надаље где год смо били, ова реч треба да буде посвећена њему, казао је Милош Зубац и наставио:

Перо је песнички океан или макар море. Ја сам своје место знао, увек сам био добра река. Мали ли је? Када сам одлучио да пођем песничким путем, а знао сам ко је мој отац, то је обећавало само много пливања узводно. Много труда, много снаге је било потребно да се изгради аутентични пут, да се изгради моја стаза. Он има 80 година и добио је барем толико књижевних признања. Земаљска признања нису била део мог живота и мог пута. А, ни ово није земаљско признање, ово је нешто друго. То је завет, једно велико задужење, и највећа част је бити награђен и задужен на Косову.

Милош Зубац је за крај песничке вечери у Грачаници извео уз гитару песму Лазара Вучковића „Један фењер“.

Другог дана Песничких сусрета „Лазар Вучковић“ песнички караван походио је Доњу Брњицу – Девет Југовића и Зубин Поток.

ПЕСМА СПОЈИЛА ПЕСНИКЕ И ДЕЦУ

У Основној школи „Јован Цвијић“ у Зубином Потоку одржани 58. Песнички сусрети „Лазар Вучковић“ – празник поезије, речи и дечје радозналости

Школска спортска сала у Зубином Потоку овога пута није била испуњена звуцима лопте и дечјом грајом са часова физичког васпитања. Уместо тога, њоме су се шириле речи, стихови и гласови песника, а више стотина ученика Основне школе „Јован Цвијић“ имало је прилику да буде део једног посебног културног догађаја – 58. Песничких сусрета „Лазар Вучковић“, које традиционално организује најстарија косовско-метохијска новинско-издавачка кућа „Панорама – Јединство“.

Испред школе песнике су сачекали ученици другог разреда, у народној ношњи, са погачом и соли, као традиционално послужење за госте, а потом и са дивним речима колашинске здравице, коју је казивао Огњен Вукајловић. Гости песници су то испратили са великим одушевљењем и аплаузом.

Школска сала, испуњена ученицима различитих узраста, наставницима и гостима, на тренутак је постала велика песничка сцена. Деца су са пажњом пратила песнике, смењивали су се осмеси, радозналост и аплаузи, а посебну топлину сусрету давала је непосредна комуникација песника и ученика.

Песници нису остали далеко од своје најмлађе публике. Стихови су се читали директно пред децом, а деца су им узвраћала својом спонтаношћу – питањима, коментарима, осмесима и реакцијама. У једном тренутку, микрофон је прешао и у руке најмлађих, па је сусрет добио облик правог разговора, у којем граница између песника и публике готово да није ни постојала. Управо у томе и јесте била посебна вредност овог сусрета: поезија није остала само написана на папиру, већ је оживела кроз непосредан сусрет са децом.

За многе ученике био је то несвакидашњи школски дан. Уместо уобичајених часова, имали су прилику да слушају стихове уживо, да упознају песнике и да открију да поезија може бити блиска, занимљива и непосредна. Њихова пажња током сусрета показала је колико овакви догађаји значе најмлађима, посебно у средини у којој прилика за сусрет са писцима, песницима и другим ствараоцима нема много.

Обраћајући се присутнима, директор Основне школе „Јован Цвијић“ Александар Лазаревић истакао је да му је посебно драго што се овогодишњи песнички сусрети одржавају управо у овој школи.

„Велико ми је задовољство што се ова манифестација одржава баш у нашој школи, Основној школи ‘Јован Цвијић’, и што су наши ученици данас у прилици да угосте песнике и буду део једног оваквог културног догађаја. Посебно нам је значајно што се то дешава у години у којој школство у Зубином Потоку обележава 135 година постојања. Наша деца немају много прилика да присуствују оваквим сусретима, да упознају песнике и да поезију чују непосредно од њених стваралаца. Зато је ово за њих један посебан песнички празник“, рекао је Лазаревић.

У име организатора ових традиционалних Сусрета, обратила се директорица  „Панорама“ -Јединство Рада Комазец  , која је изразила задовољство што, како је навела, стоји на земљи  која је од памтивека  рађала људе тврдог и поносног кова  и додала:

Овај наш овогодишњи песнички караван носи посебну тежину и дубоку симболику. Кренули смо из родне куће нашег песника и витеза Лазара Вучковића, сведочећи о непролазном сјају његове речи, а судбински га завршавамо овде, у завичају великог Григорија Божовића, чије су приче и судбине уткане у сваки камен ове благословене земље. Спајајући ова два горостаса наше речи, ми спајамо нашу прошлост, садашњост и вечност.

Колашин је кроз историју увек био синоним за непокореност. Зато данас, са овог места, желим гласно да похвалим храброст вас, Колашинаца. Ваша храброст није само у јунаштву из прошлих времена; она је у вашем свакодневном достојанству, у вашем опстанку и останку. Данас пролазимо кроз изузетно тешку ситуацију у Зубином Потоку и читавом Ибарском Колашину. Времена су бременита искушењима, притисци су велики, а облаци над нама густи. Али, гледајући ваша лица, знам да светлост у нама не може утихнути док год чувамо своју реч, своје име и своју традицију.

А вама, драга децо, наш највећи поносе и једина будућности, шаљем најважнију поруку: Учите, читајте и борите се знањем! Књига и оловка су ваше најјаче оружје. Знање вам нико не може одузети, оно је ваш штит и ваша крила за будућност. Будите достојни наследници Лазара и Григорија.

Док год се овде чује српска реч и стих, Ибарски Колашин ће живети, поносан и неустрашив као што је увек и био- казала је директорица Комазец.

У уводном делу сусрета истакнуто је и да „Панорама – Јединство“ већ 58 година чува традицију Песничких сусрета „Лазар Вучковић“, једне од најзначајнијих културних манифестација посвећених српској речи на Косову и Метохији.

Пут ове куће није био лак. „Панорама – Јединство“ је преживела прогон, паљење и губитак својих простора, најпре у Приштини, а потом и у Косовској Митровици. Ипак, попут птице феникс, изнова се уздизала, настављајући да чува оно што је генерацијама остављено у аманет – језик, писану реч, културу и памћење српског народа на Косову и Метохији.

Најстарија и најоригиналнија издавачка кућа српског народа на Косову и Метохији деценијама дели судбину свог народа. Упркос свим тешкоћама, наставља да промовише ствараоце са овог простора, објављује једини српски лист „Јединство“ на Косову и Метохији и организује бројне културне манифестације којима се реч и стваралаштво чувају од заборава.

Зато су сусрети „Лазар Вучковић“ прилика да се песма пренесе са једне генерације на другу, да деца упознају људе који живе за реч и од речи и да се у њима пробуди љубав према књизи, језику и стваралаштву.

А у спортској сали ОШ „Јован Цвијић“ у Зубином Потоку то се најбоље видело по погледима деце. Док су песници говорили, млади слушаоци су пажљиво пратили сваки стих. Када би неко од њих добио прилику да нешто каже, уследили би осмеси и пажња целе сале. Понекад је једно питање детета било довољно да песнички сусрет прерасте у прави разговор.

И тако су се, бар на једно преподне, школске клупе преселиле у свет поезије, а спортски терен постао место сусрета књижевности и детињства. Песници су донели своје стихове, а деца оно највредније – искрену радозналост и спремност да слушају. Јер песма најдуже живи онда када има коме да буде прочитана. А у Зубином Потоку, овога пута, имала је читаву једну школску салу младих слушалаца.

Ј.Ц.