ИНСТИТУЦИОНАЛНО ЈЕДНОУМЉЕ И СИСТЕМСКИ ПРОГОН

Пише: Рада Комазец

 

Политика власти у Приштини, предвођена Аљбином Куртијем, представља отворено политичко једноумље које у потпуности игнорише економске, безбедносне и људске потребе српске заједнице. Уместо дијалога и интеграције, на делу је примена једностраних мера са јасним циљем потпуног обесправљивања и обесмишљавања опстанка Срба на њиховим вековним огњиштима. Тренутни положај српског народа на Косову и Метохији одавно је престао да буде питање уобичајене политичке или безбедносне кризе. Он се данас може дефинисати искључиво кроз синтагму која прецизно описује намеру и механизме деловања власти у Приштини. Оно што се на терену дешава преосталим Србима није сплет несрећних околности, већ намеран, плански вођен процес чији је крајњи циљ потпуни нестанак српског народа са ових простора кроз стварање немогућих услова за живот. Најопаснији аспект актуелне политике Приштине огледа се у томе што се прогон више не врши само отвореним уличним насиљем, већ се спроводи кроз легалистичку фасаду и злоупотребу институција. Свака одлука доноси се унутар строго контролисаног институционалног једноумља, у којем не постоји простор за дијалог, компромис или поштовање елементарних људских права једне етничке заједнице.Један од најбруталнијих механизама притиска јесте политика произвољних (арбитрарних) хапшења и дуготрајних судских притвора без адекватних доказа. Срби на Косову и Метохији живе у стању сталне правне несигурности, под претњом такозваних „тајних спискова” на којима се може наћи свако ко је на било који начин дигао глас против неправде. Људи који су четврт века мирно живели на Косову, радили у тамошњим институцијама или редовно прелазили административне прелазе, одједном бивају хапшени под оптужбама за ратне злочине из 1999. године. Често се испоставља да су пријаве поднете од стране комшија Албанаца у тренутку када Срби покушају да поврате своју узурпирану имовину. Сваки облик мирног, грађанског отпора – попут учешћа на барикадама или протестима испред општинских зграда – Приштина карактерише као „тероризам” или „напад на уставни поредак”. Десетине Срба прошле су кроз вишемесечне притворе у Подујеву или Гњилану, без права на правично суђење и уз озбиљна кршења људских права. Приликом привођења, сведоци редовно пријављују прекомерну употребу силе и физичко злостављање од стране специјалних полицијских јединица, што служи као јасна порука осталима да нико није безбедан. Дакле, правни систем на Косову претворен је у репресивни апарат који се селективно примењује. Док се закони који би требали да штите Србе, попут одлука о повраћају земље Манастиру Високи Дечани или језичких права, годинама опструишу, репресивне мере се спроводе моментално и брутално. Изградња нелегалних база косовске специјалне полиције на северу, у чисто српским срединама, претворила је ове општине у војни гето. Присуство дугих цеви на улицама, поред школа и вртића, има само једну функцију – свакодневно психолошко притискање становништва како би се подстакло на одлазак. Посебан вид притиска и етничке дискриминације огледа се кроз рад косовских грађевинских и општинских инспекција. На делу је брутална примена двоструких аршина када је у питању имовина грађана: Под изговором борбе против бесправне градње или наводне заштите „националних паркова” и „еколошких зона” (као што је случај на Брезовици, у општини Штрпце, или у околини језера Газиводе), косовске власти редовно доносе одлуке о рушењу српских кућа, викендица и угоститељских објеката. Српским власницима се имовина багерима руши до темеља, често без остављања законског рока за жалбу. У истим тим зонама, па чак и на парцелама које директно граниче са срушеним српским објектима, ничу вишеспратне албанске виле, хотели и ресторани изграђени потпуно дивље и без икаквих дозвола. Те објекте инспекција свесно заобилази. На овај начин се врши отворена економска експресија и поручује се Србима да њихово приватно власништво на Косову и Метохији више законски не постоји и не вреди ништа. Највећи историјски парадокс овог процеса јесте чињеница да се системски прогон одвија под будним оком међународних војних и цивилних мисија. КФОР, Еулекс и дипломатска представништва западних земаља сведени су на неме посматраче који реагују искључиво бескрвним, формалним саопштењима и „позивима на уздржаност обе стране”. Оваква пасивност међународног фактора у пракси делује као тихи благослов за политику свршеног чина коју спроводи Приштина. Заједница српских општина (ЗСО) – која је требала да буде институционални штит за Србе – свесно је погажена, док се паралелно демонтира сваки облик самоуправе и сигурности који су Срби имали. Институционално једноумље и системски прогон довели су српски народ на Косову и Метохији до ивице издржљивости. Ово више није борба за политичка права, аутономију или статус – ово је гола, грчевита борба за физички опстанак на сопственим огњиштима. Ако се неиздрживи притисак администрације у Приштини хитно не заустави, нова школска година донеће нове проблеме за српски народ и тихи егзодус.