Вековна српска традиција која траје

 Многи народни обичаји у Косовском Поморављу који су некада били дуга традиција данас живе само у траговима или сећањима старијих, а често и као записи међу пожутелим листовима старих монографија и других књига, забележени од стране путописаца, истраживача који су пролазили овим поднебљем. Ипак, неки од тих вековних обичаја су се још увек задржали, а један од њих је чак аутентичан и типичан за Косовско Поморавље. То је обичај познат под именом „заигрување”, као важан део свадбеног весеља. Ваш репортер је недавно присуствовао у косовско-поморавском селу Прековцу у засеоку Забљеце једном „заигрувању”, које је било део свадбеног весеља младенаца Немање и Слађане Павић. Њих двоје су тог дана рекли једно другом судбоносно „Да” и заклели се најпре пред олтаром на верност и међусобно поштовање до краја живота, онако како православна традиција и вера налажу кад двоје ступају у брак. Том свечаном чину, претходило је „заигрување”. Младожењина мајка, Виолета, а Слађанина свекрва, одевена у прелепу, такође аутентичну народну ношњу свога новобрдског краја, како је многи овде зову „кит”, узела је окићено сито, напуњено бомбонама, житом, украшено цвећем и повела је „свекрвино коло”. У колу су за њом биле рођаке: јетрве, заове, снаје, ћерке и тако редом, њих осамнаест, одевене у народну ношњу. Свеквра је одиграла, како обичаји током заигрувања налажу три кола, а онда је сито предала следоћој поред ње. А правило је током заигрувања да после свекрве, свака следећа жена или девојка одигра једно коло уз песму по жељи. Углавном су то старе песме попут „Густа ми магла паднала”, „Море изгрејало сунце низ тај Крива река”, „Што имала кстне Стамена”, али и друге у ово време и оне новије песме. Иначе, док је играла, свекрва је из сита просипала жито и бомобоне, на радост дечице, која су весело трчкарала и сакупљала их. А обичај је док свекрва, али и друге жене и девојке у колу играју да им прилазе мушки чланови породице, фамилије, они који их воле и којима су драге и ките их парама. Тако је било и на заигрувању у Прековцу. Неизоставна током заигрувања је и погача, коју такође свекрва држи у једној руци. Многи мештани из околних села, дошли су по традицији да гледају како свекрва и остале жене и девојке играју у народној ношњи. Након што се заигрување завршило, сви који су били домаћини славља су дочекали како се то у овим крајевима зове законике. А то су девер, стари сват или како у новобрдском крају кажу старејко и кум. Дочекивали су их уз музику и песму, а потом су сви заједно сели да ручају, укључујући и оне који су дошли да гледају заигрување. Свако је тог пре поднева био добродошао у дом Павића. По обичају Зоран Симијоновић и Зорка Митровић, који имају дугогодишњу кулинарску праксу, у великом казану су скували гулаш и он је уз бројне друге ђаконије послужен свима који су присуствовали заигрувању. Након тога изведена је млада из куће уз бројне обичаје овога краја. Потом су се весели сватови запутили на венчање, а након тога славље је настављено до касно у ноћ у једном од ресторана. Додајмо да окићено сито напуњено бомбонама и житом током заигрувања има своју симболику, а један од симбола јесте да живот буде младенцима сладак као бомбоне и да им кућа буде пуна дечице, као амбар жита. Pанијих година у новобрдском крају свадбе су трајале неколико дана. Заигрување је било у суботу, а остали део славља као што је извођење снаше из куће, одлазак на венчање и главни део славља одвијали су се у недељу. Свему томе претходио је део „замесување” које се одвијало у четвртак. Обичај замесувања, када се меси слатка погача, а то раде три девојке уз музику и песму, одржао се и дан данас као и заигрување. Oбичај заигрувања присутан je и у другим селима у Косовском Поморављу када се праве свадбена весеља, као вековна, јединствена, српска традиција овог поднебља. С.Ивковић