Срби опстају, али број мештана се смањује

У Партешу живи око 1.000 Срба. Многе куће у овом некада јаком и живом селу закључане и без домаћина и домаћица у њима. Партеш је једно од три села истоимене општине чије је административно седиште у Пасјану

 

 

У плодној косовско-поморавској котлини, с леве и десне стране дела пута који из Гњилана води у Урошевац простире се српско село Партеш у коме данас у 180 домаћинстава живи око хиљаду Срба. У систему приштинских институција део је општине Партеш, чије је административно седиште у селу Пасјану и, то је једна од четири општине са српском већином у Косовском Поморављу. Након Другог светског рата у једном периоду у тадашњој Југославији такође је постојала општина Партеш, чије је седиште било у истоименом месту, а након тога када је та општина укинута, ово село је припало општини Гњилане чији је још увек део у концепту територијалне организације Републике Србије, када је у питању простор Косова и Метохије. Старији мештани Партеша сећају се времена када је село било, како кажу, живо и по броју становника, али и по развијеној пољопривредној производњи и по сточарству. Тих минулих деценија, присећа се 77-годишњи Вељко Станковић, који још увек, како нам је рекао, већ 55 година, ради у трговини. И дан данас има малену продавницу у којој продаје ситне потрепштине за домаћинство, хлеб, пиће, слаткише.

ПАРТЕШАНИ 1961. ИМАЛИ 5.000 ОВАЦА

– Ми смо овде имали јаку земљорадничку задругу. Имали смо тада да тако кажем идеологију развоја села под називом „Знање имање”. Били смо побратими с неким селима у Срему. Пољопривреда је овде бујала, сточарство такође. Сећам се да је у нашем селу 1961. године било 5.000 оваца. Свако домаћинство је имало стоку, обрађивали су људи земљу. Сад у целом селу има само 12 грла говеда и ови расељени што су дошли овде имају по пар оваца. Некада је доста људи из нашег села радило и у иностранству, али су им породице биле овде. Сад је другачије. Сад кад неко оде одавде да ради негде у иностранству или по градовима тамо по централној Србији он одведе и породицу и практично се одсели одавде. Има доста затворених кућа у којима не живи нико, чак преко стотину. Дођу можда једном годишње да их обиђу, али током целе године, нико у њима не живи. Пре неколико година чак 80 мушкараца одавде отишло је у Чешку да ради. Они нису били ожењени, а замислите да су ти људи остали овде и да су формирали породице? Село би јачало, али нажалост то се није догодило. Доста младих је отишло из села и иду још увек – прича нам Вељко. Он је, како нам је рекао, 1970. године отишао да ради у Париз, али је тамо био само неколико месеци и одлучио је да се врати, иако је, како вели, имао добар посао у Фабрици аутомобила „Цитроен”. – Брзо сам савладао тај посао у фабрици. Склапао сам лева врата на цитроеновим возилима и сећам се када је један шеф, Француз, дошао и како је рекао неким радницима тамо странцима „Гледајте како овај Југословен брзо научио посао и како добро ради”. Тада сам био Југословен, ко и сви који су одлазили тамо одавде. Но, ипак сам одлучио да се вратим, јер нисам хтео да дозволим да ми жена води волове, оре и мучи се и да ми деца пате овде што нисам са њима. И не кајем се што сам се вратио – вели Вељко. На име рада од неколико месеци у Паризу стекао је пензију од 15 евра коју, како каже, прима од француске државе.

СЕЛО МОЈЕ ЛЕПШЕ ОД ПАРИЗА

Вељко има три хектара обрадиве земље, али је не обрађује. Не може да ради више земљу јер га снага, ипак, издала. И није једини, како истиче, да му земља „лежи” необрађена. – Има још земље која је необрађена. Неће млади који су остали овде радо да се лате мотике и да обрађују земљу – каже Вељко. Осим Вељкове у селу постоји још неколико малених продавница, али како каже већина људи кад имају више пара у новчанику иду да купе намирнице у Гњилане, или Бујановац, Врање. – Овде код мене дођу кад треба да узму нешто на вересију. Пошаљу бабу или неко дете да им дам на вересију. Написао сам да не дајем на вересију – у шали истиче Вељко. И заиста у његовој маленој продавници стоји ручно написан натпис „Вересија НЕ”, а пише и на албанском „ Вереси ЈО”. Понекад каже и понеко од Албанаца сврати да купи нешто, јер се продавница налази надомак пута. Вељко нам је с поносом показао монографију под називом „Партеш и Партешани”, коју је радио заједно са Станиславом Којићем као коаутор, његов већ неколико година покојни брат Владимир Стојановић. – Овде можете да видите шта је био Партеш у прошлости, а шта је у новије време. Ово наше село има дугу историју и традицију – рекао нам је Вељко, показујући нам монографију о његовом завичају и селу које му је, како истиче, како год, лепше од Париза.

ЦРКВА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ ПОНОС И УКРАС ПАРТЕША

Локална инфраструктура у Партешу је солидна. Село има канализациону и водоводну мрежу. Један од симбола украса и поноса овог села јесте Црква Свете Тројице, која се налази надомак самог пута. Иначе, сеоска слава је Духовски уторак када се црква напуни људима, а свако домаћинство овде радо по вишегодишњој традицији дочекује госте. Ово село још увек слови за место које чува своје вековне обичаје и своју веру. Свако домаћинство слави осим сеоске и крсну славу. Једна од водећих крсних слава овде је Свети Јован. Некада је симбол села био и Дом културе, на чијем се једном од зидова где је главни улаз налазе два лепа мурала „Косовка девојка” и момак и девојка у народној ношњи. Овај други је новијег датума, док је мурал „Косовска девојка” рађен пре неколико деценија. Данас у Дому вежбају чланови Културно-уметничког друштва „Косовка девојка” и нема неких других значајнијих културно-уметничких активности. У истом дворишту где је Дом културе пре годину дана налазила се и пошта која је функционисала у поштанском систему Републике Србије. Она је одлуком приштинских институција затворена, те и житељи овог села који примају динарске плате морају да иду у Бујановац или Кончуљ, где се налази најближа пошта како би подигли пензије или плате, ако их примају преко Поштанске штедионице. Након рата 1999. године неколико породица из села Деваја и Трпеза, Житиња, одакле су сви Срби прогнани, нашло је своје уточиште у Партешу. Њима су направљене куће на једном крају села. Славиша Станковић је избегао из села Деваје. И њему је уз помоћ донатора направљена кућа у Партешу у којој живи са супругом, снајом, сином и троје унучади. Живи, како каже, од такозваног минималца који износи 20.000 динара. Међутим, трошкове у домаћинству употпуњује тако што узгаја свиње, кокошке и има три овце. Волео би, каже, да прошири стадо, али није у могућности да сам то оствари. Планира да пита протиницу Светлану Стевић, координаторку Народних кухиња да му помогне и да му додели пар грла оваца.

– Чуо сам да многима она помаже, не само око хране већ људима даје и овце, козе, краве, па ћу да јој се обратим да ми помогне да ми да ако има још неколико оваца. То би ми значило много и мени и мојој породици – истиче Славиша. Он је одлучио да са породицом остане у Партешу. У његовом родном месту кућа му је запаљена, окућница уништена, али како вели ништа тамо није продао. У самом селу Партеш за сада нема продаје имања и кућа, али је било продатих парцела у власништву неких мештана Партеша, које гравитирају према периферији села, а нарочито у оном делу када се крене пут Клокота. С.Ивковић