ПРОГОН СА ПОТПИСОМ „ДЕМОКРАТИЈЕ“

Пише: Рада Комазец

 

 

Као да је вео срамног заборава прекрио тај црни јун 1999. године. Свет ћути као да се највећи прогон Срба са Косова и Метохије никада није ни десио. Био је то најјезивији погром новије историје – библијски егзодус у ком је преко ноћи, пред лицем неме међународне заједнице прогнан највећи део српског народа. Јуна 1999. године небо изнад Косова и Метохије није донело мирис летњих киша ни сунчану светлост, већ тежак, загушљив задах паљевине, страха и мрак. Преко ноћи, домови који су генерацијама грађени, где су се рађала деца и испраћали старци, постали су тесне тамнице из којих се морало бежати главом без обзира. Напуштање завичаја није било обично сељење. То је било чупање живог корена из најплодније духовне земље. Како у неколико минута спаковати читав један живот? Шта понети када ти пред вратима стоји безумље са оружјем? Људи су у аутомобиле, у тракторске приколице, или у сопственa наручја стављали оно најсветије: икону крсне славе, завежљај са нешто одеће и руку свог детета, или остарелог родитеља. Све остало – житна поља, виногради, породични албуми, колевке – остајало је иза њих, осуђено на затирање. Док су се непрегледне колоне кретале ка централној Србији, сваки поглед уназад био је кидање душе. Гледали су наши људи како се иза њих гори родна кућа, како нестаје пламен у очима стараца који су знали да ту земљу више никада неће газити. Та туга за косовском и метохијском земљом није била обична жал за имовином. То је била метафизичка бол. То је била туга за црноземљом натопљеном крвљу косовских мученика, туга за ваздухом који мирише на тамјан и дивље божуре. То је био јаук за Метохијом, том питомом и светом равницом која је вековима хранила и тело и дух нашег народа. Градови у којима су вековима одзвањали наши кораци и смех наше деце постали су преко ноћи неми сведоци најстрашнијег етничког чишћења, очишћени од нашег имена и корена са неописивом суровошћу. То тихо умирање нашег света, та страшна голгота док су реке очајника остављале своја згаришта, остаје најдубља рана Метохије и Косова – космичка неправда, коју свет покушава да оправда кроз своју политичку и медијску доктрину „хуманитарне интервенције” и увођење демократије на Косову и Метохији. Када је у јуну 1999. године потписан Кумановски споразум и Резолуција 1244, мисијe НАТО-а (КФОР) и УН-а (УНМИК) преузели су пуну одговорност за безбедност на Косову и Метохији. Међутим, под њиховим окриљем долази до масовног терора, убистава, киднаповања и протеривања преко 250.000 Срба и других неалбанаца. Западни центри моћи су овај стварни пример етничког чишћења оправдавали или минимизирали. Где год би се колоне прогнаних окренуле, остајале су наше светиње. Цркве и манастири, те камене страже нашег идентитета, одједном су остале саме, изложене бесу оних који су желели да избришу сваки траг српског постојања. Храмови у којима су крштавани и венчавани наши преци, нису били само грађевине од камена и малтера, то су били резервоари нашег памћења. У њима је уписана свака наша радост и свака наша суза кроз векове ропства под Турцима и свих потоњих голгота. У тим црквама, пред иконама чије су очи преживеле векове, наши дедови су се заветовали на верност Богу и отаџбини. Тамо су примали свету тајну брака, свесни да настављају нит која сеже до Немањића. Тамо су доносили новорођенчад, умивајући их светом водом и дајући им имена која обавезују на чојство и јунаштво. А те деведесет девете, те светиње су почеле да горе. Више од стотину цркава и манастира је минирано, спаљено и сравњено са земљом у данима када је свет гарантовао „мир”. Зликовци нису рушили само зидове; они су покушавали да убију нашу прошлост и да нам онемогуће будућност. Рушећи олтаре на којима смо се причешћивали, мислили су да ће уништити нашу духовну вертикалу. Сваки порушени камен остао је дубоко урезан у срцу сваког прогнаника, као невидљиви храм који ниједан динамит не може уништити. Међу свим страхотама тог јуна, једна слика стоји као вечни споменик људском посрнућу и дивљаштву – шпалир на Врањевцу у Приштини. Док су српске породице, преплашене, изнемогле и понижене, покушавале да напусте град на периферији их је дочекала руља обезглављена од мржње. Били су то ужасни призори и страшне слике људског безумља. Са обе стране пута стајао је шпалир Албанаца. Лица изобличена од беса, очи у којима нема ни трунке самилости према деци и старцима који беже. Из тих грла куљала је најгора погана псовка, увреде које вређају људско достојанство, претње које леде крв у жилама. Али нису се задржали само на речима. На колоне избеглица летели су камење и флаше. Тај шпалир на Врањевцу био је приказ пакла на земљи. Био је то покушај да се прогнаном човеку, поред дома и завичаја, одузме и оно последње – његово достојанство. Градови који су били куцајућа срца наше историје, писмености и духовности, преко ноћи су постали пустиње из којих је протерано све што је српско име носило и српством дисало, а српска реч постала је смртна пресуда. Окренимо своје мисли и према Косовском Поморављу, тој вековној житници и тихој брани нашег опстанка, чија је трагедија тог несрећног јуна остала неправедно скривена у сенци великих метохијских згаришта. Поморавље није страдало у трену; оно је мрцварено, опкољавано и системски гушено пред очима света који је обећавао заштиту. Преко ноћи, путеви су постали заседе, а сопствене њиве стратишта на којима се српска глава плаћала најскупљом ценом. Када је безумље покуцало на капије Гњилана, Витине и прелепих поморавских села, велики део народа је морао да крене на свој најтежи пут – пут спаса и очаја према Белој Земљи. Бела Земља… Како само парадоксално и горко звучи то име! То прелазно место, та административна линија, постала је тог лета деведесет девете српски зид плача, сабирни центар сломљених судбина и сведок библијске сеобе. Док данас говоримо о онима који су преживели и побегли, не смемо, нити иједног секунда, заборавити оне који су остали заробљени у мраку косовске ноћи. Управо 1999. година је време страшног греха и злочина који и данас вапи до неба – време киднаповања и нестанка хиљаде наших сународника. Рудари из Белаћевца, професори са Приштинског универзитета, домаћини из метохијских села, лекари, старци, па чак и деца – одвођени су са својих радних места, из својих кућа, са улица, пред очима међународних снага које су биле дужне да их заштите. Они су одвођени у илегалне логоре, у приватне затворе, у куће ужаса где су проживљавали незамисливе тортуре. Они су наши незнани јунаци, мученици новог доба, уграђени у саме темеље нашег памћења. Наше постојање на Косову и Метохији није мерено годинама, већ вековима дубоког, непрекинутог корења које је урасло у саму срж те свете земље, чинећи је неотуђивим делом нашег бића. Та земља је наша духовна колевка, у којој свака стопа сведочи о нашој богатој историји, култури и традицији које су обликовале наш идентитет. Српско постојање на Косову и Метохији није тек пуки историјски податак записан на хартији; то је жива, непрекинута тапија исписана крвљу, знојем и молитвама наших предака вековима уназад. Наша историја на тој светој земљи није грађена на песку, већ је уклесана у гранитне стубове Високих Дечана, Грачанице и Пећке патријаршије, који као камене страже нашег памћења пркосе вековима и олујама. Ми нисмо били пролазници на Косову – ми смо из те земље поникли. Наша је писменост ту проходала, а наше царство и духовност су ту доживели свој златни процват. Сваки метохијски виноград, свака бела немањићка фасада и сваки стари надгробни споменик уграђени су у генетски код сваког Србина, ма где се он данас налазио. Косово је наш небески завет и духовно огњиште са којег смо сви потекли. Протерати Србина са те земље значи покушати да се река одвоји од свог извора – то је рана која не може да зацели, јер рањава саму душу нашег народа. Косово и Метохија се не поседују само тапијама и папирима. Косово и Метохија се носе у срцу. Докле год у нама живи сећање на мирис косовске земље, докле год памтимо светлост која обасјава фреске у нашим црквама, докле год нас боли неправда Врањевца и судбина киднапованих – ми нисмо поражени. Прогон са потписом „демократије” нас је расејао, али нас није уништио.