Ливадичко језеро – место окупљања кроз векове

З а Шар планину, у народу постоји и име, планина царица, наденуто јој пре свега због њене јединствене, неодољиве лепоте, која мами и привлачи. Овај бајковит планински масив, који се простире на југу Србије, изнад Сиринићке и Средачке жупе на Косову и Метохији, северозападу Македоније и мањим делом Албаније, дуг око 80 километара место је похода многих, не само планинара током читаве године, а нарочито током лета. Лепоту ове планине, чији се врхови пењу небу под облаке на висинама од преко 2.000 метара, од којих је са српске стране највиши врх Рудока ( 2.660 метара), сви они који је једном доживе и осете, памте је и пожеле да се то поново деси. Међу прелепим, живописним врховима Шаре, на којима се снег може видети и током летњих месеци је и Ливадички врх, или како га још зову Ливадице, на висини од 2.497 метара. Као и са других шарских висова и са овог се пружа незабораван поглед на удаљене врхове Проклетија. Са овог врха отвара се широк поглед нa Тетово и околину. Са њега се Штрпце види ко на длану, а поглед с овог врха пуца и на Урошевац и шири део Косовског Поморављa, нарочито по бистром, лепом времену, када је небо изнад Шаре азурно плаве боје. Оно што посебно импресионира јесте Ливадичко језеро, а неко га зове и Штрбачко језеро, које се налази подно овог врха, с косовско-метохијске стране на висини од 2.173 метра. Дуго је 220 метара, широко 124 метра, дубоко између шест и осам и по метара.

СНЕГ И У АВГУСТУ

Шар-планина богата флором и фауном и њени врхови је вазда била место похода и сакупљача лековитог биља, авантуриста, љубитеља скијања и других чаролија на снегу. Једном годишње Ливадичко језеро на овој планини лепотици је место окупљања мештана Сиринићке жупе, али и Македонаца, пре свега из Тетова, али и других крајева. То је дан уочи Светог Илије. Та традиција је стара и дуга и има своје утемељење у молитви и вери. То се може чути у разговору са мештанима Штрпца и та прича се преноси с колена на колено. Некада су људи из ових крајева, али и из Тетова и околине, организовали литије и уочи Светог Илије пели се на Шар планину и ишли до Ливадичког језера, молећи се Светом Илији да чува људе и имовину од громова и да помогне да киша пада када је лето било сушно. Ту причу нам је испричао и Слађан Ивковић. Срели смо га уочи Светог Илије крај Ливадичког језера. Бејаше дошао традиционално са својим другарима из планинарског клуба „Успон” из Штрпца. Поставио је шатор, како је то и ранијих година чинио и како то многи који дођу уочи Светог Илије на Ливадичко језеро чине, са намером да преноћи и дочека празник крај језера. У хладном потоку који се слива са врха и отиче у језеро ова дружина, али и многи други који су дошли на Ливадичко језеро бејаху ставили сокове и пиво да се хладе. – Мени су моји још баба и деда раније, док сам био дете, причали ту причу, да су некада овде људи долазили у литијама. Носили иконе, молили се Богу и Светом Илији за кишу, кад су биле суше и село и људе штити од громова. Данас, а то је већ неко време уназад не организују се овде литије, али ми поштујемо традицију. Окупљамо се овде. Ноћимо крај језера. Дружимо се, певамо, лепо нам је. Неки се и окупају у води иако је хладна. Иначе ово језеро је увек хладно и највећим делом године, осим преко лета и ране јесени оно није под ледом. Температуре се овде ноћу спусте и преко лета испод нуле или око нуле – рекао нам је Слађан.

ПЛАНИНАРИ ПД „ПОБЕДА” УСПЕЛИ СЕ ДО ЛИВАДИЧКОГ ЈЕЗАРА

Да су температуре око Ливадичког језера ниске уверили смо се и лично. На само коју стотину метара, када се из овог језера пење ка Ливадичком врху, иако је август, видели смо снег који се овде задржао, али и на неколико других места. Међу бројним Штрпчанима које смо срели крај Ливадичког језера уочи Светог Илије били су Алберт, Филип, Дарко, Лука. И они поставили шатор, а бејаху понели и гитару, јер како нам рекоше нису дошли да спавају већ да се овде друже и да певају све до јутра када ће поново да се окупају у језеру. А чим су пристигли одмах су се окупали. Међу онима који су ове године дошли уочи Светог Илије на Ливадичко језеро уочи Светог Илије бејаху и планинари планинарксог друштва „Победa’’ из Београда. Њих двадесетак. Уживали су у успону на Шар планину, али посебно у чарима и лепоти Ливадичког језера. И неки од њих су се окупали у језеру. Од многих планинара из овог друштва који су походили шарске врхове, чули смо да је ово заиста једна од најлепших планина у свету. Ове године на Ливадичко језеро уочи Светог Илије бејаше дошао, чак из Мелбурна, Боби Котевски, родом из Битоља. Дошао је у друштву, са пријатељем Марјаном из Битоља. И они бејаху понели шатор, врећу за спавање с намером да преноће крај језера. Ово им је, рекоше нам, други пут да походе Ливадичко језеро. Боби нам је рекао да је у Аустралији доста тога видео и доживео лепоте и чари природе. Препешачио доста тога и по осталим деловима света, али рече нам да је за њега Шар планина најлепша планина. Неколико момака Срба из Штрпца на планину су дошли моторима погодним за вожњу по брдско-планинским пределима. Како су нам рекли, они често долазе до језера, али такође на моторима крстаре и шарским врховима и доловима. Успут смо срели и неке момке Албанце, који су такође на моторима уживали у чарима Шар планине.

ИЗ МЕЛБУРНА НА ШАРУ

А током успона на Шар планину и поход на Ливадичко језеро, срели смо и групу припадника немачког КФОР-а, који су се такође пели на неке од шарских врхова. Били су у униформама и са опремом на леђима, што нас је упутило на закључак да је њихов успон био с циљем стицања кондиције. Ипак, попети се на Шар планину и доћи до њених врхова и до Ливадичког језера није баш тако једноставно. Уз добру вољу потребна је и мало боља кондиција, како успон, што неки у шали рекоше, не би прошао у знаку оне народне изреке „Богу душу, Бог је неће”. Посебно импресивно током успона на Ливадички врх из правца Ски терена на Брезовици и врха Пирибрег, био је призор чобанина и стада оваца, које је он напасао поред једног маленог језера близу самог врха. Некада су стада била на сваком кораку на врховима Шаре. То је данас реткост. Чобанин нам рече на лошем српском да је из Албаније и да је власник оваца из Тетова. Плаћа му каже 500 евра месечно чување стада, које кад се заврши дневна испаша затвара у тору на планини, све тако док не крене снег да пада, када стадо спушта у село. На питање да ли среће медведе, који на Шар планини нису реткост, рече нам да их има, али да их се не боји, јер су му пси, којих има неколико верни чувари њега и стада. На нашем успону до Ливадичког језера нисмо срели медведа, али су орлови крсташи надлетали планину учећи младе да лете. На путу до језера пратили су нас жубор бистрих планинских потока и опојни мириси планинског биља, посебно хајдучке траве, оне жуте, каква се може видети само на висинама око 2.000 метара. Многи су искористили прилику да осим уживања у чаробним погледима са планинских врхова уберу и кантарион, мајчину душицу, хајдучку траву, којих овде има у изобиљу и некако су другачијег и мириса и изгледа него они у нижим пределима. И јачи и лепши попут планине лепотице међу планинама, величанствене Шаре. С. Ивковић