Остао једноцифрен број Срба

 Старица Петкана Маринковић и супруг јој Јаћим, газе девету деценију живота и с носталгијом се сећају дана када је махала била пуна људи и марве. Припремили се за крсну славу, летњи Аранђеловдан, како су нам рекли, оним што је Бог дао, али нису сигурни да ће им доћи гости, којих је некада пуна кућа била

 

 

До засеока Голине, једног од десетак засеока на територији брдско-планинског села Паралова, у атару општине Ново Брдо, стиже се узаним стрмим путем за који кад се пењете имате утисак да се пењете небу под облаке. Тај друм који води у Голине, а одваја се од дела регионалног пута Гњилане-Приштина, само је мањим делом асфалтиран. Највећим делом је насипаним туцаником, кога су на више места кише спрале и направиле увале, али ипак још увек проходне. У махали Голине данас се дим вије из оџака у четири српска дома, а број Срба се свео на једноцифрен. Има их осморо. Када смо посетили овај засеок у коме је већина српских домова празна и напуштена, протицао је празник Светог архангела Гаврила или како га у овим крајевима зову летњи Аранђео (Аранђеловдан). То је красна слава преосталих Срба у овој махали у којој живи и једна албанска породица, која се овде доселила и саградила кућу, на продатом српском имању у годинама после рата. Старица Петкана Маринковић којој је 82. година живота и муж јој Јаћим Маринковић који гази 86. годину живота најстарији су мештани Голина. Живе у кући која је грађена пре око сто година, а у потоњим деценијама помало дорађивана и дограђивана. Када смо их посетили, протицало је аранђеловданско пре подне. Затекли смо баку Петкану како ужурбано припрема ђаконије за госте. Бејаше умесила велики хлеб који је пекла у великој лименој тепсији какве су се некад виђале у сваком дому у овим крајевима, јер су домови били пуни чељади и сваког дана се пекло по више таквих великих хлебова. На крсне славе су гости долазили и ракија шљивовица, препеченица, се сипала и у тањире из којих се наздрављало и пило.

СЛАВСКИ ДАН ИСПУЊЕН МИРИСОМ СТАРИНЕ

Бака Петканин и деда Јаћимов дом мирисао је тог дана и на прасеће печење. Рече нам бака да јој ћерка која живи у селу Лабљану дала прасе за славу. – Ове године слава пала у недељу, мрс је, па мора, ваља се, да има прасеће печење – рече нам бака Петкана. А бејаше спремила и колаче, оне старинске какви су се некада спремали и какви се ретко где могу наћи. Умешени од пшеничног брашна помешаног са неколико јаја. Замешени млеком и већ испечени посути сирупом од прокуваног шећера или шербетом. Скромни, али слатки и укусни, одишу старином и прошлошћу. Њих данас само старије жене спремају. По традицији за летњи Аранђеловдан у косовско-поморавским селима, па и у Голинама гости долазе мало раније, него када се ова слава светкује на јесен. Негде већ после поднева. Бака Петкана бејаше поранила да спреми славске ђаконије, но бака Петкана тог славског дана није била сигурна да ће јој неко доћи на славу. Упитана да ли очекује госте, одговорила нам је кроз сузе да није сигурна да ће јој неко доћи? – Спремам се синко, ко и увек што смо се спремали за слатку славу, за светога, али бре синко несам сигурна дал ће некој да дође? Ал нек има, слава је, слатка слава. Куј било да дође нек је добродоша. Ете ко штеоме видиш спремам тој што даја Бог слатки, да послужим гости ако дођев. А волела би да дођев, да дођев барем неки. Тешко је синко кад спремаш, а кад ти никој не дођев на славу – док нам је говорила ове речи на локалном дијалекту каквим говоре старији Срби у новобрдском крају, на бакиним образима суза сузу је стизала. Деда Јаћим нас је ћутке сетно гледао, ослењен о два штапа. Рече нам да не чује добро и да га снага последњих година издала. Не може више да ради, да хода без штапова, ко некада. А већи део живота радио је под надницом у Војводини, али и обрађивао своју земљу, стоку чувао, децу подизао. Био је вредан домаћин. – Е моје дете, некад овај кућа била пуна гости и за летњу и за зимску славу. Сад синко, нема куј да ми дође. Можда ћерка дође, али неје сигурно – додала је бака Петкана, док је окретала тепсију са хлебом у старинском црном шпорету на дрва. Некада је, како су нам испричали она и деда Јаћим, засеок Голине био велика махала, али су се многи након рата одавде иселили, а стари умрли. Неки од Срба су из ове махале, они који су се иселили продали своја имања. У махали има још једна албанска кућа која је подигнута на продатом српском имању, али власник те куће није стално у махали. Повремено долази.

ДЕЦА ОТИШЛА „ТРБУХОМ ЗА КРУХОМ

” У махали Голине осим баке Петкане и деде Јаћима живи и њихов син са супругом Вером, која је бубрежни болесник и неколко пута недељно је из здравственог центра Гњилане возе на дијализу чак у Врање, где иначе иду српски пацијенти из Косовског Поморавља који примају дијализу. И њихов син Драган слави Аранђеловдан. Његова кућа је на супротном крају Голина од бака Петканине и деда Јаћимове. Недалеко од њихове куће још у два дома живе по двоје средовечних супружника. Деца отишла веле „трбухом за крухом” пут централне Србије, како су то иначе учинили многи млади и из других махала у селу Паралову, које је некада било једно од већих српских села у овом делу Косовског Поморавља. Од стоке бака Петкана и деда Јаћим немају рекоше нам ништа, а некад им је тор био пун марве. Њихове комшије и син имају нешто мало од стоке, пар оваца и пар крава и то је све. – Ја сам синко посадила мало башчу. По нешто родило, али неје ко пре. Не могу више да работам ко неки пут што сам работала. Старост синко. Старост грубост – рекла нам је бака Петкана, док нам је показивала малену баштицу испред њене старе куће. Испред већине напуштених, осгављених српских кућа у овој махали чији су домаћини умрли или су се иселили, коров и растиње господаре. Међутим, кућу коју је саградио Албанац за кога нам бака Петкана рече да је негде из Бујановца је лепа и нова, модерног изгледа. Знатно одудара од околних старих српских кућа. Бака Петкана нам рече и то да им тај Албанац много помаже и да сви преостали Срби у Голинама имају добре међуљудске односе са њим.

КОРОВ И ПУСТОШ ИСПРЕД СРПСКИХ КУЋА

– Пребаци не сас кола кад треба да идемо у маркет да купимо нешто. И никад синко неће да нам наплати. Добар човек. Живи сас жену и има једно дете туј, а једна ћерка му у Швајцарску. И она млого добра. Кад ме види, ако идем пешке увек ме пребаци. Врати се сас кола само због мене. Не могу да рекнем лошу реч за те комшије. Добри људи. Имају и једно болно дете, али како ми се чини, ода кад дошли овде, дете се некако оправило, боље је. Овде је синко чист ваздух. Јес забачено мало, али здраво место, здрав ваздух – рече нам бака Петкана. У старинском шпорету на дрва, пекао се хлеб који бејаше умесила за славу. Како нам је рекла за летњи Аранђеловдан у Голинама не месе славски колач. Тако је рече остало од старина. А за комшију Ајета, тако се зове Албанац који живи надомак бака Петканине куће, рече нам да је помогао асфалтирање дела пута до махале. – Он синко асфалтираја овај пут. Да неје бија он не би имали асфалт, али цел пут неје асфалтиран, само тај један део – рече нам бака Петкана. Напуштајући бака Петканину кућу, где нас је почастила соком, старинским колачима и печењем, пожелели смо јој да јој се кућа тог дана, на дан крсне славе напуни гостима, на шта се она захвалила од срца, док су јој у очима поново заискриле сузе. Испред једне од преосталих српских кућа у којој се оџак још дими, била су паркирана кола са регистарским таблицама града централне Србије. Дошао неко од синова у посету родитељима, који му још нису предали крсну славу, да заједно прославе летњи Аранђеловдан. Остављајући Голине иза себе, спуштајући се оним стрмим путем, бацили смо поглед на Голине. Поглед нам је одлутао на део села у коме нема никога више, само куће и дворишта зарасла у коров која самују и можда је у њиховим зидовима на којима можда још стоји славска икона, утиснуто сећање на оне дане када су биле пуне, а посебно на дане крсне славе, када се у њима песма орила и наздрављало препеченицом шљивовицом, која се сипала у тањире… С.Ивковић