У ПРЕДВОРЈУ ВИДОВДАНА

Пише: Рада Комазец

 

 

Када говоримо о Видовдану, окрећемо главу ка нашој светој земљи – Косову и Метохији. Овде где су Високи Де чани, Грачаница, Пећка патри јаршија и Богородица Љевишка. Овде где данас наш народ опстаје под тешким теретом неправде, изолације и притисака. Косово за нас није само гео графски појам, мит или исто ријска прича. Оно је наша жива рана, али и наш извор најбистри је воде. Докле год на Косову куца иједно српско срце, докле год се у нашим манастирима пали ви довданска свећа, Косово је наше. Оно се не може отуђити декре тима, силом нити привременим неправдама, јер се не може отуђи ти оно што је уписано у генетски код једног народа. Пре јуна 1389. године Срби ја је упркос унутрашњим поде лама након распада Душановог царства и даље била економска и војна сила на Балкану. Деловала је као бедем хришћанске Европе на Балкану, свесна претње која до лази са Истока, али политички потпуно самостална. Све је почело оне далеке и суд боносне 1389. године на Косо ву пољу, када су се на дан Светог Вида сукобиле две цивилизаци је, два погледа на свет, две вере и две војске које су одлучивале о судбини читаве Европе. Са јед не стране стајала је надирућа, страшна Отоманска империја на врхунцу своје експанзије, а са друге хришћанска Србија, пред вођена Светим кнезом Лазаром свесна да брани своје међе, али и хришћанску цивилизацију и са му слободу човечанства. Косовски бој није био обична битка за територију, нити про лазни сукоб каквих је пуна исто рија средњег века, то је био ко смички судар светова и свесно жр твовање за више циљеве. Исто рија не памти сличан пример да су у једном боју погинула оба вла дара, и турски султан Мурат и српски кнез Лазар, и да је цвет племства и младости једног на рода свесно остао на пољу црве них божура. Иако је Србија након тога војно и материјално искрва рила, Косово није постало место нашег коначног пораза, већ место нашег духовног рођења и васкрсе ња. Значај Косовског боја је епоха лан, јер је он зауставио и успорио турско продирање у срце Европе, давши западном свету драгоцено време да се консолидује и припре ми за одбрану. За српску државу, тај бој је био тренутак свесног избора између срамног ропства и славне погибије. Најдубља тајна и највећа снага Видовдана не ле жи у војној стратегији, већ у из бору који је кнез Лазар направио уочи битке, а који је народни пе сник сажео у легендарне стихове да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека. Ове речи нису позив на предају нити вели чање смрти, већ врхунски израз видовданског етоса који поручу је да изабрати Царство Небе ско значи изабрати непролазне вредности: достојанство уместо ропства, истину уместо ком промиса са злом, правду уместо голе силе и слободу као врхунски идеал људског постојања. Из тог страшног и величанственог војног слома родио се Косовски мит, и није празна бајка или измишљо тина, већ жива, покретачка сна га српског народа кроз векове. Он је постао наша национална сна га, духовни штит који нас је др жао на окупу током пет векова отоманског мрака. Када нисмо имали институције, када нисмо имали краљеве, војске, ни слобод не територије, имали смо Косов ски мит који се преносио са ко лена на колено уз звуке гусала. Тај мит нам је говорио да нисмо ро ђени да будемо робље, већ да смо потомци витезова који су пали за крст часни и слободу златну. Када су се угасиле последње искре средњовековне српске само сталности и када је падом зва нично утонула у вишевековни отомански мрак, започео је пе риод најтежег страдања, али и најчудеснијег духовног отпора у историји нашег народа. Векови који су уследили ни су били само време физичког роп ства под туђинском управом, већ епоха систематског покушаја да се затре српско име, забрани пра вославна вера и избрише памћење на славну немањићку прошлост. Српски народ је преко ноћи по стао раја, обесправљена маса ко ја је на сопственој земљи морала да трпи терет тешких наме та, кулука, понижења и стра шног данка у крви, кроз који су најздравија мушка деца отима на из наручја мајки да би била претворена у јаничаре и оружје у рукама окупатора. Градови су променили свој изглед и постали оријенталне касабе, српска вла стела је уништена, а једини чу вар народног бића, писмености и свести остала је Српска пра вославна црква. Живот Срба на самом Косову и Метохији током векова осман лијске владавине био је непрекид на, тиха и крвава борба за био лошки опстанак, очување вере и одбрану сопственог кућног прага. Док је у другим деловима окупи ране Србије народ донекле могао да нађе збегове у густим шума ма, Срби на Косову и Метохији су живели на главној раскрсници империјалних путева, директно изложени сталном притиску бе гова, јаничара и локалних зулума. Косово је за српског сељака поста ло простор на коме се сваког дана, од јутра до мрака, плаћала нај скупља цена верности православ ној вери и немањићким коренима. Поред несносних државних поре за, хришћанско становништво је трпело стална безакоња, пљачке летине, отимање стоке и спаљи вање читавих села. Посебан исто ријски усуд и трагедија погодили су овај простор након Велике сео бе Срба крајем седамнаестог века под патријархом Арсенијем Тре ћим Чарнојевићем, када је народ, бежећи од страшне турске од мазде након пропасти аустриј ске кампање, масовно напустио свој завичај. Тај празан простор отоманске власти су плански на сељавале исламизованим албан ским племенима са севера Алба није, чиме је започео процес дра матичне промене етничке и вер ске структуре Косова и Метохи је. Срби који су остали на својим огњиштима нашли су се у дво струком обручу и под незапамће ним терором новонасељеног ста новништва које је уживало пуну подршку турских власти као ло јални исламски елемент. Српска сведочанства и писма конзула из тог периода препуна су потре сних описа у којима се наводи да хришћанин на Косову није имао никаква права: реч Србина на су ду против муслимана није вреде ла ништа, црквена звона су била строго забрањена, а свако покази вање националног поноса кажња вало се најстрожијим казнама. Упркос тој страшној свакодневи ци, у којој се смрт гледала у очи, косовски Срби су развили чудесну, готово натприродну жилавост и отпорност. Главни стубови тог опстанка били су наши свети ма настири – Високи Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница. Ове светиње нису биле само места мо литве, већ истинске духовне тв рђаве и народне куће у којима се, упркос забранама, чувало сећање на цара Душана, Светог краља Стефана Дечанског и кнеза Ла зара. Народ је тајно, под окри љем ноћи, долазио у манастире да крсти децу, да тражи уте ху од калуђера и да на мошти ма светитеља црпи снагу за још један дан ропства. Чак и када су Турци претварали поједине цр кве у џамије, Срби су памтили сваки камен и сваку фреску под малтером, преносећи својој деци свест да је та земља њихова цр ква на отвореном. Тај тихи, сва кодневни мученички подвиг ко совских Срба, који су кроз векове зулума, сеоба и страдања успели да сачувају пламен писмености, православља и Косовског завета на самом извору, омогућио је да 1912. године српска војска уоп ште има шта и кога да ослобо ди на светој земљи. Историјски односи Европе према заробљеној Србији након Видовдана, али и кроз каснији период османске окупације, пред стављао је пример лицемерја, ла жних обећања и себичних интере са. Док су европски дворови фор мално славили српско јунаштво и користили Србију и српски народ као живи штит против исламског продирања, у пракси су је препустили судбини, тргујући њеном територијом и крвљу за сопствене интересе. Упркос свим страдањима, неправдама, муче ништву народа након Видовдана 1389. Видовдан не сме бити дан жалости и плакања над прошло шћу. Видовдан мора бити извор оптимизма и снаге, национална обнова и саборност. Ако су наши преци могли да издрже пет веко ва ропства, носећи у срцу само ко совску мисао и гусларску песму и да из тог мрака васкрсну и створе модерну, слободну државу – онда ми немамо право на очај, песими зам и предају. Видовдан нас по зива на јединство и саборност – да превазиђемо наше свакодневне поделе пред великим историјским задацима. Видовдан нас учи да је историја маратон дуг вековима у коме империје долазе и прола зе, а завет остаје непромењен. Он нас позива да чувамо свој иден титет, језик и писмо, да учимо децу ко су и одакле су, али и да се боримо знањем, радом, науком и културом, градећи јаку и досто јанствену Србију.