АЛБАНЦИ СУ ПРЕСЛИКАЛИ ХРВАТСКИ МОДЕЛ ЗАСТРАШИВАЊА И ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА СРБА

 Преко 700 случајева Срба из Хрватске до сада је правноснажно осуђено, шта је укупно преко 1000 година затворске казне. Ми овде у Србији нисмо посвећивали довољно ни медијске ни стручне пажње процесима против Крајишника и бивших припадника ЈНА. Пррепустили смо то да иде само по себи, као нећемо се ми мешати у то да нам не би Хрвати замерили, а сада је тај њихов модел примењен на Србе на Косову и Метохији. Само што није кренуло кажњавање Срба на Косову и Метохији због објава на друштвеним мрежама, јер они све пресликавају од Хрвата – рекао је за „Јединство” Саво Штрбац, председник Документационо -информационог центра „Веритас”.

 

 

Док се некада етнички инжењеринг спроводио отвореним прогоном и притисцима који су водили до покрштавања и губитка идентитета, данас сведочимо исто то , али новим методама. Све су чешће вести о казнама за Србе због исказивања националне припадности на друштвеним мрежама, завичајне песме, помињаења прогона, Светог тројства …. Шта нам ти процеси говоре о данашњој демократији, како изгледа тиха асимилација која и даље траје и каква је будућност српског крајишког бића? О томе разговарамо са човеком који најбоље познаје ове чињенице. Саво Штрбац је оснивач и председник Документационо-информационог центра „Веритас”, бивши судија и човек који деценијама прикупља доказе о страдању Срба.

• Српски држављани и повратници се хапсе на граници са Хрватском на основу тајних спискова, али и да буде још апсурдније на основу објава на друштвеним мрежама. Постоји ли правни инструмент заштите за те и такве случајеве?

– Што се тиче процесуирања за ратне злочине и процесуирања за објављивање на друштвеним мрежама је одавно актуелно. Хапшења и процесуирања за ратне злочине је, наравно, много озбиљније, јер су запрећене много теже казне и много теже казне се и изричу. Примера ради, преко 4.000 случајева је процесуирано пред хрватским правосуђем за ратне злочине. Од тих 4.000 је тек око 3% припадника хрватске војске и полиције, ово друго тих 97% припадници бивших ЈНА и српске војске Крајине. У присуству је суђено или процесуирано тек 13%, све друго у одсуству. Бавили смо се и казнама, у просеку Србима се изричу од 20 некоме до 5 година. Преко 700 случајева до сада је правноснажно осуђено, па кад се зброји то иде преко 1.000 година затворске казне за Србе. Али, на то смо већ навикли јер се то ради још од почетка рата, од почетка 90- их, што се у пракси показало много ефикасније од пушака и тенкова у остваривању оног крајњег циља, а крајњи циљ је да се добију територије где су живели Срби без Срба. Хрвати су од тих процесуирања направили препознатљив модел, светски модел, којег извозе. Најплодније им је тржиште управо Косово и Метохија, али не заостаје ни Украјина и БиХ. Њихови стручњаци, то и не крију. Дакле, не откривам ништа што се не хвале Хрвати и Албанци, односно Шиптари. И Украјинци, примењују те моделе, Хрватски стручњаци иду и уче их како се процесуирају ратни непријатељи и какви ефекти се остварују. Ми овде у Србији нисмо посвећивали довољно пажње ни медијске ни стручне процесима против Крајишника, Срба из Хрватске и бивших припадника ЈНА, а препустили смо то да иде само по себи, као нећемо се ми мешати у то да нам не би Хрвати замерили, а сада имамо тај њихов модел примењен на Србе на Косову и Метохији. Слушамо на многим медијима извештаје колико је процесуирано Срба на КиМ у присутности и одсуству. Пропустили смо да радимо са Србима из Хрватске. Можда да смо радили како сам ја мислио да треба, не бисмо имали ово, бар не у овој мери, са Србима на Косову и Метохији. Исти је модел. Да не говорим са чиме се сада хвале у Украјини да је 150.000 случајева процесуираних по хрватском моделу. То је јавно објављена бројка. У сваком догађају имаш најмање једног потенцијалног осумњиченика или оптуженика, а може их бити и више десетина, да не кажем стотина. Дакле, навикли смо на процесуирања за ратне злочине, али ово са друштвених мрежа кренуло је учестало од 2022. године, Хрвати су масовније почели да процесуирају Србе Крајишнике, али и Србе држављане Србије и БиХ који долазе у Хрватску и за ове садржаје које стављају на друштвене мреже. То је посебно на Фејсбук и ТикТок.

• Знамо да постоје судски процеси и жалбе пред домаћим судовима, па евентуално међународним, што је предалеко и прескупо обичном човеку. Да ли би помогле и колико европске организације за заштиту људских права, или жалбе свим дипломатским представништвима у Републици Хрватској и Србији ?

– Хрватска је од 2013. године постала члан Европске уније. Усвојила је пре тога све законе ЕУ. Један од тих закона јесте и Закон о хапшењу који прописује да је ЕУ, све чланице ЕУ, као некада СФРЈ, што се тиче те правне уније. Речено је у тим прописима, а то је и Савет Европе, што је шире од ЕУ, за које важи тај Суд за људска права у Стразбуру, а он ради на основу Европске конвенције о људским правима. Он је предвиђен као коректив пресуда пред националним правосуђем. Дакле, кад прођете све правосудне нивое пред националним судовима, онда имате право у одређеном временском периоду да се обратите том Европском суду за људска права у Стразбуру. У немалом броју случајева наши људи су се обраћали за имовину, за парнице, грађанске предмете, али и за кривичне. Мали број је успео, јер се и не дође пред суд, то се прелиминарно решава пред судијама појединцима, а тај суд ради тако што свака држава чланица Савета Европе има свог судију и свог канцелара, свака тужба, жалба, како се где зове, прође ту контролу, па онда они то у већини случајева (Хрвати су мајстори за то) одбаце и не дође то пред веће, него већ као судије појединци одбацују. Иначе, још нешто пре него што је Хрватска постала чланица Савета Европе, а то је било 1996. године, највећи проблеми су се Србима десили пре тога, или је промашена надлежност или пред националним судовима нису сви нивои пређени. Значи, мора се проћи ако је кривица у питању и Жупанијски и врховни или високи кривични суд, а ни уставни суд се не сме заборавити. Уколико све то прођеш и кад изгубиш све те спорове и незадовољан си, онда можеш да идеш на европски суд. То траје. Ми смо сад са неким предметима у задње годину-две дошли до Суда у Стразбуру, дакле у догађајима из 1991. до 1995. посебно кад су ти грађански предмети око накнада штета за убиства и за отету имовину. Значи, 30 и нешто година треба да прођеш и све те степене пред националним судовима да би дошао до суда у Стразбуру. Многи људи немају ни стрпљења ни живаца, а ни живот им није толи ко дуг да све то доживе. Међутим, ту треба управо да им се систематски помогне, да се направе услужне канцеларије које ће пружати помоћ тамо где живи највише Срба из Хрватске и Крајине, Крајишника, а то је у Србији. Да се направи канцеларија која би окупила искусне правнике, адвокате, бивше судије… Не препоручујем себе, јер имам довољно посла у „Веритасу” и око „Веритаса”, а не да им невладина организација једина пружа савете, и не само савете, већ и конкретне услуге писања жалби, тужби и разноразних поднесака, што ради „Веритас” са својим скромним ресурсима и људским и материјалним. Ја сам био на једној телевизији и када сам им испричао што раде Хрвати везано за ово качење садржаја на друштвеним мрежама, новинари су ме питали: „А где смо ми ту, што не узвраћамо и ми истом мером?” А ето, питам се и ја што не узвраћамо? Они раде свој посао, а ови се наши хвале: „Па ми нисмо као они, ми смо демократе. Овде може било шта и било ко да дође, да пева, и да качи и да долази овакав и онакав, ми њему нећемо ништа”. Хрвати имају коначни циљ, рекао сам на почетку, коначни циљ је територија на којој су живели Срби раније без Срба, а такав циљ су пресликали Албанци на Косову у Метохији. Желе завршити етничко чишћење Срба утеривањем страха, хапшењем и оптужбама за лажне злочине као што су инструисали и Албанце на Косову. Да им, како они то кажу, Срби не буду реметилачки фактор.

• Срба у Хрватској је занемарљив број да не представљају никакав реметилачки фактор, али забрињава чињеница да се жели уништити, не само један народ већ српска историја, традиција, мелос, кулинарство, обичаји и све оно што је припадало вековима српском народу на данашњој територији Републике Хрватске и као материјално и нематеријално културно благо…?

– Ја сам то већ одговорио једном или две реченице. Хоће територију без људи који су на њој живели. Наравно, то подразумева да им онда преузимају ту вековну културу, укључујући и цркве. Мало по мало па се тамо води битка око нечег, чија је црква, например сада у Цетини. Хоће да нам отму цркву, а тамо никад није ни било Хрвата. Све то професионално раде њихове службе. Ево, сада сам у ситуацији да нашим људима који иду у Хрватску, а има их, неко иде да види тамо где је рођен или где су му рођени родитељи или дедови, саветујем да бришу све са друштвених мрежа, што би можда засметало Хрватима. Имамо чак и туриста доста. Хрвати су се похвалили пре неки дан да су до сада регистровали око 124.000 туриста држављана Републике Србије, да међу њима има и оних 17.800 радника, радних дозвола које су издали. А много их је више тренутно, јер они који имају држављанство Хрватске, а то је већина наших Срба који су избегли у „Бљесковима” и „Олујама” у току рата, они одлазе тамо, али они су и држављани Хрватске, па они и не улазе у ове бројке које сам ја навео.

• Како успевају да прате толики броја људи на друштвеним мрежама ?

– Па имају службе које раде при Министарству полиције у Загребу. Сви гранични прелази су повезани са тим центром, са том канцеларијом, службом, и кад се појави неко на граници и стави на скенер свој докуменат, пасош или личну карту, тог момента оним службеницима тамо се отварају све те службене мреже. Иду толико далеко да кажњавају например особу која се загрли са Бајом Малим Книнџом или слушаш његову песму. Разумете, они истог момента у реалном времену имају у тој служби свакога ко год улази у Хрватску и ако им је интересантан служби тој, они само пошаљу сигнал, или на самој граници „задржите га”, или га пусте да уђе, да оде на одредиште и сутрадан пошаљу полицију, приводе га и на брзину им изричу пресуде. „Веритас” је евидентирао око 30-ак случајева за три године, колико је процесуирано људи за качење ових садржаја на друштвеним мрежама, пола од њих је осуђено на затворске казне, пола је на новчане. Знам већини и имена, али људи не желе да се пише о њима да не би имали већих проблема. Они и даље не желе да се одрекну одласка на своја имања, у свој завичај, а сматрају ако они сад иду по медијима и причају да ће им то бити онемогућено у будућности. Мене моле, знам те људе, певаче посебно, уметнике да су кажњени. Позовем их: „Дајте ми, доставите ми ту пресуду”. „Немој брате мили, па ми имамо договорене аранжмане у наредних пар година и по Европи и по Хрватској, и немој наша имена спомињати”. Е онда кад, ипак, пре или после појави се то, хрватски медији то објаве и онда им буде још горе него кад им ми у почетку кажемо и објавимо те пресуде и одлуке. Дакле, постоји та служба и онда ми апелујемо из „Веритаса”, кад неко жели да иде у Хрватску, кад иде у посету, било шта, у свој родни крај, они морају ако имају те своје профиле на друштвеним мрежама, то да скидају за све оно што су чули и прочитали да може изазвати то хрватско правосуђе, да им не дају материјала да их малтретирају, да их осуђују, држе их по затворима или да им изричу казне од 700 до 4.000 евра. Имали смо пресуду од 1.000, па од 2.000 евра, а могу и 4.000 евра да изрекну. Дакле, погледајте своје друштвене мреже, скините све што им може засметати, што мислите да може вређати њихова осећања, бар тако њихови судови тумаче. Ја сада не оправдавам оно што они раде, ја само желим да пошаљем поруку и упозорим наше људе на опасност.

• Имали смо пре неки дан за време обележавања „Олује” у Книну „Торциду” која је певала: „Ми Хрвати не пијемо вина, него крви Србина из Книна”, и никоме ништа.

– Јесте. Е сад ме питају врло често зашто се они не процесуирају. Е видите, закон је исти по коме суде, опис дела је исти по којем сам и ја судио тамо још негде 70-их година, па се тај члан фамозни 5, из Закона о прекршајима, по коме они суде и осуђују ове Крајишнике, каже: „Ко изводи, репродукује неке песме, композиције, ставља одевне предмете на себе са некаквим амблемима или продаје, истиче негде, па ако то што ради вређа осећаје држављана Хрватске, он чини кривични прекршај”. Али у Хрватској чим се спомене ово што све време причамо, они тумаче да то вређа осећаје Хрвата, хрватских држављана, а нико не пита и нико неће у тој Хрватској да каже да поред Хрвата су држављани Хрватске и Срби и друге националне мањине, имају и Немаца, Мађара, Италијана и других. Не, њих интересују само држављани хрватске националности. Дакле, остаје исти пропис, садржај опште норме је исти, не мења се од Другог светског рата па на овамо, можда је и раније постојао, али мења се пракса, а ту праксу чине пресуде, ти процеси судски. И сад ко папагаји сви понављају да је дизање три прста провокација, јер су као под та три прста гинули у рату 90-их, па онда то вређа свакога тамо Хрвата. Кад неко каже Крајина, или кад пева Спајићка о Крајини чији стихови су написани још пре 200 година и ако постоји улица Крајишка у сваком већем граду у Хрватској, кажу: „Није то исто”. Али кад постоји тамо негде тај стих или ако то неки Хрват изводи или ако постоји, то је онда у реду.

• Зашто ниједна организација за људска права не реагује на пресуде за „вербални деликт”, односно написану реч и да ли је сврсисходно њима се обраћати, или одржати неку врсту протеста?

– Те протесте уличне и та писанија могу када немате могућност нешто друго конкретније. Али овде постоји, Србија као држава има правне алате да суди и за ратне злочине, има исте прописе кад су у питању прекршаји исто што има и Хрватска. Дакле, како они нама тако и ми њима би требало. Да ли би то довело до мањег броја процесуираних, сигурно би. Зашто то не ради Србија ја то не знам. Већ сам рекао у почетку да би требала бити једна служба при неком министарству, логично при Министарству правде, где би била та канцеларија која би људима помагала у саветима и у конкретним поднесцима у борби против свих ових невоља о којима причам, али чињеница је да тога нема. Дакле, наравно не могу ја рећи „ајде немојте писати”, то неће допринети, али кад је Европска унија и кад је Савет Европе, кад су они усвојили те некакве законе, именовали некакве судове, они су имали управо то у виду „ако сте незадовољни радом правосуђа пред тим националним судом, ево вам могућност, доћи ћете ви на тај Европски суд за људска права”. Али то је дугогодишња борба, то није за један дан, за месец, за годину. Ми се тамо боримо за неку пресуду, да би дошао до неког финалног производа потребно је 30 година.

• Да ли је могуће када позову човека на суд да докаже судији да рецимо писање песме о завичају, или певање о свом родном крају није ни кривично ни прекршајно дело, да је то његова емоција, да је ту одрастао, да се ту родио?

– Па судије су људи од крви и меса, то је и моја бранша. Ја рекох, у једном периоду историјском судили смо нешто друго, сада је и други период у Хрватској када се суди ово зашта се суди. И образложења свих тих пресуда, ја сам их видео бар 20 и читао, да су увек иста. Преписују једно од других. Тако вам је у правосуђу. Рецимо неки виши суд је по жалби написао тако и тако, и сада неће нико да размишља, можеш ти да причаш шта год хоћеш, он има већ изражено мишљење кроз неку пресуду вишег суда и зна да ће му то проћи, што би он размишљао. Ево рецимо, имали смо овај случај уметнице традиционалних песама, чувене и у свету, Спајићке, која и није хтела у јавност, неће ни сада, али ево Хрвати су то сами написали, дочепали се тих пресуда па пишу. Рецимо ево погледајте како говоре о њеној одбрани. Она је управо почела да се брани: „Људи, па ово је песма написана пре 200 година”, па како може да она сада вређа било чије интересе. А онда је врло брзо, види се како су они пренели, одустала од такве одбране, а она је врло интелигентна и претпостављам да је сама дошла до тога, да ако мисли да ће добити једну благу казну и да ће ићи што пре код свог детета, има ћеркицу која треба да иде у основну школу, самохрана мајка, да каже: „Слушајте људи, ја нисам била информисана довољно. Од сада ћу пазити, ја сада знам да то вређа интересе и осећања Хрвата и то без обзира колико песма била стара и када је написана, знате ја и нисам из Крајине, али од сада ћу пазити и ја ћу под хитно избрисати са свог Фејсбука ту објаву”, коју је још 2022. -2023. ставила где се налази ова песма. Значи, и већини ових наших који су кажњени, колико ја знам, само је један изјавио жалбу до сада, сви други су одустајали од жалбе у том прекршајном поступку, јер жалба им не може бити ни решена од тих 15 дана. Пре издрже казну него што ће виши суд решити њихову жалбу, а свима је у интересу да што пре изађу из тог затвора и врате се породицама.

• На Косову и Метохији још увек не процесуирају и кажњавају због садржаја на друштвеним мрежама, али може ли се по истом принципу очекивати то и на КиМ?

– Само што није. Мене чуди да није већ почело, јер оно долази у закашњењу из Хрватске, Сматрам да су Албанци инструкције већ добили од хрватских стручњака за кажњавање на основу објава на друштвеним мрежама.

• Каква је судбина младих Срба у Хрватској? Да ли се они радије асимилују или бирају одлазак из земље због притиска окружења?

– Па наравно, то ми зовемо ту асимилацију, има два процеса, похрваћење и покатоличење. Оба та процеса су константна још тамо од почетка 90-их. Била је једна процена цркве православне, покојни митрополит загребачко-љубљански и целе Италије, Јован, он је тад још рекао да је око 30.000 деце српске од 1991. покатоличено. Ја сам имао прилике разговарати са свештеницима, једним Поповићем, који је долазио пар пута после „Олује” неколико година у Београд и свраћао би код мене, и причао ми: „Е мој господине, знате ви нашто се мој посао као православног свештеника у Загребу свео. Жалосно је то, али само ја издајем потврде деци православној да су крштена у православној цркви. Долазе родитељи по те потврде и онда одлазе с потврдом код католичког свештеника и преводи их у католичку веру, на основу те потврде и једног обичаја који се зове кризмање. Дакле, нема поновног крштења јер смо хришћани, крштени су, то је иста конфесија, Нема оно као у Другом светском рату поново цела села водити на прекрштавање, јер је то била нека енциклика папина из 80-их, оно једном крштен у хришћанству подразумева да си стално хришћанин, а са слободном вољом прелазиш из једне хришћанске вере у другу.

• Каква је улога католичке цркве у Хрватској када је у питању процес помирења и однос према српском народу?

– Једна карика или сегмент у оној индоктринацији, нисам ни успео да то кажем ко су. Значи католичка црква је на првом или другом месту, врло високо у тој индоктринацији, онда су ту медији, па школа, па улица, па породица. Сви ти сегменти друштва утичу на формирање мишљења. Ја ову генерацију која одлази на концерте Томсонове, која узвикује ове усташке поздраве, зовем производ са грешком. То је друштвени производ са грешком, они су индоктринирани. Ја њих уопште не осуђујем, јер они сматрају кад их питаш, да они на тај начин што ће обући ону мајицу „за дом спремни” или дизати, викати исто „за дом спремни”, ону руку, усташки поздрав, да они изражавају на тај начин домољубље. Тако су их научили. Нису они криви, крив је онај који их је научио, научио да је то домољубље. Ја сад користим љубав према својој земљи, држави, народу. Да бисте добили сада производ без грешке, ови тридесетогодишњаци су изгубљени, они ће такви бити, ретко ко да се може преобразити. Није искључено да неко хоће, али већина неће. Ово друштво хрватско треба, или сви сегменти да се упрегну, ове које сам побројао, да едукују уместо да индоктринирају и трују. Они треба да едукују нове нараштаје, а то значи да их одгајају и да им преносе универзалне вредности, а једна од универзалних вредности јесте и толеранција према другима и другачијима. Кад их науче да буду толерантни према Србима и православцима, онда неће бити више тих производа са грешком. То се не ради декретима, то се не ради законима – то је процес. Као што је индоктринација процес која траје тамо већ ових 30-ак и нешто година, а и пре тога, али сад тај период је интензиван, сви ти сегменти друштва требају да се упрегну. Католичка црква је рекох врло високо у свему томе, да те људе младе одгајају, да их едукују према тим универзалним вредностима. Ја то још не видим. Ко то може да покрене? Па друштво. Ко је најодговорнији? Па онај ко командује друштвом. То је опет Влада, то су Сабор, али то нема нити у Цркви, нити у медијима ни у породици ни у друштву. Р. Комазец