ПОНАВЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ КАО СУРОВА РЕАЛНОСТ

Пише: Рада Комазец

 

 

Када би Мирко Чупић, новинар „Јединства”, оштрим пером а још снажнијим гласом, још у оно време „братства и јединства”, написао о мукама српских сељака и јасно изговарао, сећају се сви који су га познавали: „албански иредента неће стати до последњег Србина на Космету”, завршавао би по полицијским станицама, судовима, код политичких комесара критикован и од сопствених појединих колега да нарушава „добре међунационалне односе и братство и јединство Срба и Албанаца”. До последњег дана живота остао је веран истини, сузама и причама које је слушао седамдесетих и осамдесетих година прошлог века од убогог, малтретираног српског сељака на Косову и Метохији и преносио на странице „Јединства”. Некада отворено, некада дискретније, некада и под претњом суспензије. Осећао је ту бол, ту муку, ту сузу Србинову и разумео намере комшија Албанаца. Јаук који је средином овог августа одјекнуо из шуме у селу Дријен код Зубиног Потока, где су косовски специјалци везали за стабло и дивљачки мучили мештанина Ненада Рашковића, није био само крик једног претученог човека. То је био сабласни, историјски ехо вековног страдања српског сељака на Косову и Метохији – човека који је осуђен на голготу само зато што одбија да ишчупа своје корене из земље која му је и колевка и гробница. Док се Ненад Рашковић у београдском Ургентном центру бори са поломљеним ребрима, тешким контузијама главе и стравичним хематомима које су му на телу оставили ударци цревом за воду, свет наставља да се окреће око своје осе равнодушности. Овај стравични догађај, у којем су униформисана лица са дугим цевима упала у породични дом, ставила човеку крпу у уста да му пригуше крике, а његовој супрузи Албанки претила протеривањем, представља огледало у којем се огледа сва монструозност косовске збиље. Када тројица таквих „специјалаца” без икаквог налога упадну у кућу Рашковића и одведу га у шуму да изнуђују признања за ратне злочине из 1999. године, они заправо преписују историјску матрицу сеоског терора из седамдесетих прошлог века. Порука коју шаљу је прецизна: нико од вас није сигуран, ваша кућа није ваш дом, а ваша судбина зависи од воље човека са прстом на обарачу. Чак је и Рашковићева супруга, упркос свом албанском пореклу, постала мета њихове мржње само зато што је изабрала љубав и суживот са Србином, пркосећи тако њиховом свесно узгајаном наративу о вечном и непремостивом етничком рату. За приштинску елиту, институције и полиција нису органи реда, већ инструменти терора. Слање тешко наоружаних, моноетничких специјалних јединица на север Космета, у тиха села где људи живе од жуљева и обраде земље, представља класичну војну окупацију под плаштом „владавине права”. Ти јуришници у униформама не говоре језик народа који наводно обезбеђују; они локалне домаћине посматрају кроз нишан, као историјске непријатеље које треба понизити и сломити. У овом ланцу злостављања, улога међународне заједнице вероватно је најмучнија и најсрамнија. Представници КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и разноразних западних амбасада са безбедне удаљености посматра трагедију, дајући јој легитимитет својим ћутањем. Они се кроз прашњаве косовске путеве и поред оронулих српских енклава возе у својим скупоценим, блиндираним џиповима, изоловани од стварности климатизованим ваздухом и дипломатским имунитетом. Историја Балкана често се описује као круг у којем се ненаучене лекције враћају као казна. Један од најизразитијих примера тог феномена јесте деценијско ћутање о страдању српског народа на Косову и Метохији, које је било диктирано како унутрашњим југословенским комунистичким структурама, тако и спољним, европским политичким круговима. Након Другог светског рата, у име прокламованог идеолошког концепта „братства и јединства”, комунистички режим у Југославији свесно је потискивао и цензурисао јавни говор о међуетничким сукобима и злочинима над Србима. Свако јавно указивање на притиске, паљења имовине, скрнављење светиња или физичко насиље над Србима током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века означавано је као „српски национализам” и шовинизам. Локални партијски моћници и безбедносне структуре често су минимизирали нападе, преводећи их у домен „обичних комшијских свађа” или кривичних дела без етничке позадине, како би се очувала привидна стабилност система. У каснијим деценијама, а посебно крајем 20. века, овом наративу придружили су се такозвани европски и западни либерални кругови. Вођени геополитичким интересима, они су усвојили једнострану црно-белу слику сукоба на Балкану. У том наративу, српска страна је унапред проглашена искључивим кривцем, док су злочини албанских екстремиста над српским цивилима, полицијом и монаштвом игнорисани или оправдавани као „реакција на репресију”. Злочини и етничко чишћење које је претрпело српско становништво пре, током и након 1999. године, у великој мери су остали у сенци европских медијских извештаја, чиме је створена атмосфера у којој се о српским жртвама нерадо и ретко говорило. Српски народ на Косову и Метохији и даље се суочава са институционалним притисцима, економском блокадом, хапшењима без јасних доказа и угрожавањем основних људских права. Баш као што су некада комунистички комесари окретали главу од страдања Срба зарад „виших циљева”, тако данас модерни европски и западни званичници често реагују само немим саопштењима и позивима на „обе стране”, док се на терену спроводи тихи егзодус преосталог српског живља. Игнорисање прошлости ради политичке коректности или идеолошких догми никада не доноси трајни мир. Тек када се свака жртва призна и сваки злочин назове правим именом, моћи ће да се прекине овај зачарани круг историјског понављања. Поред спољних притисака и идеолошког наслеђа комунизма, кључан фактор у прећуткивању страдања српског народа на Косову и Метохији лежи у деловању једног дела домаће културне и интелектуалне елите. Ова групација, која себе често проглашава јединим носиоцем грађанске, модерне и проевропске свести у Србији, већ деценијама одржава ригидан наратив у којем за српске жртве нема места. За овај део елите, свест о сопственој нацији често почиње и завршава се са осећајем колективне кривице. У њиховом јавном дискурсу усвојен је аксиом да су Срби искључиви кривци за све сукобе на Балкану током деведесетих година. Вођени том премисом, свако помињање злочина албанских екстремиста, протеривања стотина хиљада Срба или свакодневног терора над преосталим становништвом, они свесно игноришу или проглашавају „јефтиним популизмом” и „буђењем опасног српског национализма – српског света”. Док се српски народ на Космету суочава са институционалним насиљем, хапшењима и борбом за голи опстанак, парадокс је у томе што њихова емпатија престаје тамо где почињу српске сузе. Дискриминација и напади на српску децу, паљење кућа повратника и скрнављење гробаља за њих су периферне теме, недостојне њихове пажње и ангажмана. Овакво држање представља директан континуитет некадашње комунистичке цензуре, где се истина жртвовала зарад идеолошке правоверности. Одбијањем да осуде злочине над сопственим народом, ови кругови не само да продубљују унутрашње поделе у друштву, већ постају саучесници у процесу у којем се историја, пред нашим очима, поново понавља. Мучење и батине Ненада Рашковића су само понављање историје и порука, пре свега, албанског руководства у Приштини, свим Србима на КиМ, јер су њихова националистичка реторика и отворено етничко чишћење Срба довели полицијске монструме да муче и пребијају српског домаћина и убогог сељака спремног да живи на земљи својих прадедова. Наш храбри Мирко Чупић сигурно, тамо горе, рони сузе за убогим малим српским сељаком који упркос свим притисцима и терору тежем и горим од седамдесетих и осамдесетих прошлог века, само жели да остане на својој земљи коју залива знојем,крвљу и сузама.