ХОЋЕ ЛИ КРВАВЕ РУКОПИСЕ ПОТВРДИТИ ХАШКО МАСТИЛО?

Пише: Рада Комазец

 

 

Питам Драгану Мајсторовић да ли очекује правду за голобрадог сина Ивана, Драгицу Божанић да ли очекује казну за киднапере и убице шеснаестогодишњег сина Немање и супруга Младена, Десанку Пејчиновић, да ли се нада да ће хашка правда казнити челнике „ОВК” који су јој киднаповали и убили сина Слободана и питам баку Петру Костић, да ли верује да ће Хаг доказати и потврдити мастилом да су њене синове Тодора и Лазара киднаповали и убили припадници „ОВК”. За крвави рукопис „ОВК” и његову потврду у Хагу, мајчински одговори су идентични: „ У Хашком трибуналу није било правде за прогоне и убиства српских жртава у Хрватској , у Босни и Херцеговини, а тако ће бити и са убијеним и киднапованим Србима на Косову и Метохији. Тамо неко далеко од ових наших простора одлучио је да џелати над Србима слободно шетају, да нико не буде осуђен за зверства и злочине над српским народом, а да истовремено сву кривицу сруче на киднаповане, убијене, прогнане и остатке закланог и прогнаног српског народа”. Чини се да се суштина све политике, суровости, правде и неправде грађанског рата у бившој Југославији свела на истоветни одговор српских мајки које су још само физички живе. Док се 16. септембар 2026. године примиче попут оштрице гиљотине над историјом и правдом, зидови хашке суднице стоје неми, претећи да постану саучесници у најстрашнијем греху модерног доба – злочину и забораву. Тамо, у холандском сивилу, на кантару међународне политике мере се судбине Хашима Тачија, Кадрија Весељија, Јакупа Краснићија и Реџепа Селимија. Бивши лидери „Ослободилачке војске Косова” („ОВК”) – Хашим Тачи, Кадри Весељи, Реџеп Сељими и Јакуп Краснићи – пред Специјализованим већима Косова, са седиштем у Хагу, оптужени су за ратне злочине и злочине против човечности. Конкретна дела за која сносе појединачну и командну одговорност обухватају: убиства и незаконите ликвидације, мучење, сурово поступање и нехумане поступке, присилне нестанке људи и незаконита притварања и затварања у више десетина логора и притворских центара под контролом „ОВК” на Косову и у северној Албанији. „Жута кућа” је синоним за стравичне оптужбе о трговини људским органима заробљених Срба и других неалбанаца током 1999. године. Овај објекат се налази у Албанији, у близини града Бурела (село Рипе). Према сведочењима и извештајима, кућа је служила као импровизована клиника у којој су отетим људима вађени витални органи. Ти органи су потом, преко аеродрома у Тирани, кријумчарени и продавани на црном тржишту у иностранству. У званичној, тренутној оптужници против Хашима Тачија и осталих лидера „ОВК” пред Специјализованим већима у Хагу, трговина органима и сама „жута кућа” се експлицитно не помињу. Док улице Приштине подижу заставе, грме ратним покличима и кроз масовни „Марш за правду” врше незапамћен, бесраман притисак на судије, покушавајући да хуком гомиле ућуткају савест човечанства, рањено Косово и Метохију притиска сабласна, тешка тишина. Та тишина није празнина. Она је црна рупа историје препуна крика, крви која никада није спрана са косметске земље. За Србина, Косово никада није било, нити ће икада бити, обична географска одредница, пука шака прашине или чвор на геополитичкој мапи. Оно је наш Јерусалим, наша духовна колевка у којој нам је проходала душа, и непробојни олтар на којем вековима приносимо оно најсветије што имамо. У овим преломним, историјским тренуцима ишчекивања пресуде, дужност нам је да проговоримо о ранама које још увек крваре. Дужност нам је да именујемо сваку стопу те свете земље која је претворена у кланицу, јер те жртве не траже освету – оне траже да њихова имена остану уклесана у вечност. Како речима описати онај врели, језиви јулски дан 1999. године у селу Старо Грацко? Сунце је пржило над Косовом а четрнаест српских домаћина, честитих и поносних људи, изашло је на своје њиве да покоси жито. Отишли су да уберу хлеб за своју децу, верујући да под заштитом међународних снага људски живот још увек нешто вреди. Уместо песме жетеоца, тишину су запарали свирепи рафали звери са амблемима „УЧК”. Као класје под косом падали су редом: Новица Јанићијевић, дечак од једва седамнаест година, чија је младост тек свањивала, па Милован Јовановић, Јовица Живић, Радован Живић, Андрија Одаловић, Слободан Јанићијевић, Миле Јанићијевић, Момчило Јанићијевић, Станимир Декић, Божидар Декић, Саша Цвејић, Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепшић. Звери их нису само побиле; над њиховим телима су се ритуално иживљавали, остављајући их на стрњишту под врелим небеским сводом, док је њихова топла крв натапала исту ону земљу која је вековима хранила њихове претке. То није било само убиство; то је зверство, мржња, порука сваком Србину да на тој земљи више нема права ни на хлеб, ни на живот. Може ли суд у Хагу, макар изрекао и вековне робије, да врати сјај у очи мајки које су те вечери, уместо мириса печеног хлеба, на капијама дочекале четрнаест лимених сандука? Ако икада људска историја буде писала хронологију бездушности, име Гораждевца биће исписано црним словима. Тамо, на обали реке Пећке Бистрице, тог августовског дана 2003. године, српска деца су потражила спас од летње жеге. Прскали су се водом, смејали се, несвесни да их кроз нишан посматрају они који у дечјем осмеху виде непријатеља. Рафали из аутоматског оружја прекинули су дечју грају. На лицу места убијени су Иван Јововић (19 година) и Панто Дакић (једва 12 година). Панто, то мало, невино биће, пао је покошен на обали реке, док се бистра планинска Бистрица у секунди претворила у црвену, крваву реку дечјих суза и неостварених снова. Рањени су Богдан Букумирић, Марко Богићевић, Драгана Србљак и Ђорђе Угреновић. Богдан, тада дечак, преживео је са осам прострелних рана и данима се борио за живот. Убиство деце на Бистрици је пуцањ у будућност, покушај да се сасече корен српског стабла на Космету. То је рана која никада неће зарасти, јер Гораждевац и данас живи у страху, под сенком тог некажњеног злочина, док убице и данас слободно шетају истом том земљом, вероватно аплаудирајући маршевима који се организују у одбрану њихових команданата. Када се у Хагу говори о командној одговорности Тачија и осталих, онда се мора говорити о фабрикама смрти које су функционисале под њиховим вођством. Радоњићко језеро – та сабласна водена гробница надомак Глођана, постала је последње пребивалиште за десетине Срба и лојалних Албанаца. Из тог језера и канала извучена су масакрирана тела више од тридесет људи. Сваки талас тог језера и данас хучи као вечна оптужница, а мрачна дубина скрива крике мученика које нико није желео да чује. У Клечки су припадници „ОВК” формирали логор где су српске цивиле, жене и старце подвргавали најстрашнијим мучењима, а потом њихова тела бацали у кречану како би уништили доказе свог дивљаштва. У Клечки су страдале читаве породице, деца и старци чији је једини грех био пребивалиште. Ништа мање ужасан није био ни логор Лапушник, подруми у Ораховцу, штале у Ликошану – места где су живи људи ломљени, где су им чупани нокти, где су глађу и батинама довођени до лудила, док су „угледни” команданти из Главног штаба „ОВК” потписивали наређења и ковали планове о етнички чистом Косову. Не смемо заборавити ни подруме у општини Сува Река, ни киднаповане рударе са Копа „Белаћевац” – деветорицу српских радника који су у јуну 1998. године одведени са својих радних места у рударску јаму без повратка. Њихове судбине су до данас обавијене мраком, а њихове породице већ деценијама живе у паклу неизвесности, сахрањујући празне сандуке и молећи се за мрву истине. А Ливадице, а Погром 2004. и још хиљаде убијених и киднапованих од стране „ОВК” није на овој малој хартији ни поменуто. Oва пресуда је испит за целокупну цивилизацију. Ако суд поклекне пред организованим уличним маршевима у Приштини, ако међународна заједница прихвати наратив да су убиства деце у Гораждевцу, жетелаца у Старом Грацком или убиства голобрадих младића са почетка ове приче „легитимна борба за слободу”, или „колатерална штета”, онда ће та судска пресуда постати други, коначни пуцањ у све наше жртве. То би било поновно сахрањивање живих рудара са Белаћевца и поновно спаљивање српских цркава у погрому. Али, без обзира на то шта судије напишу у својим параграфима и какве год притиске руља са приштинских тргова вршила на вагу правде, историју нико не може преписати. Косово и Метохија остају наша тапија исписана најскупљом, светом крвљу. Сваки метохијски виноград у Великој Хочи, сваки срушени споменик на гробљима у Косовској Митровици, сваки преорани гроб и свака упаљена свећа у енклавама окруженим бодљикавом жицом сведоче о нашем постојању. Сузе српских мајки, које већ деценијама натапају косовску црну земљу, траже одговор који небо већ одавно зна, а земља никада неће заборавити. Хоће ли крваве рукописе „ОВК” потврдити хашко мастило?