ПЕСМА, МОЛИТВА, СУЗЕ И КОСОВО И МЕТОХИЈА

 – Посебно ми је у срцу тренутак када сам схватила да то више није само моја прича, већ прича свих нас – људи које повезују вера, љубав према свом народу и Косову и Метохији. Захвална сам Богу што ми је дао прилику да кроз музику допрем до толико људи – рекла је Павлина Радовановић

 

 

Млада уметница анђеоског гласа, Павлина Радовановић, недавно је одржала свој солистички концерт под називом „Ораховцу, башто рајска” у препуној МТС дворани у Београду. Данима унапред распродато вече било је испуњено дубоким емоцијама, традиционалним и духовним песмама, али и сузама у очима публике која је дошла да подржи чување косовскометохијске баштине. Међу бројним званицама, концерт је својим присуством и благословом увеличао и Његова Светост патријарх српски Порфирије. Док се утисци са ове велике музичке и духовне прекретнице још увек слежу, Павлина за наш лист отвара душу и говори о тренуцима који су јој се урезали у сећање, свом вољеном Ораховцу, снази молитве кроз песму и одговорности коју осећа према свом народу. z Утисци се јoш слежу, али када затвориш очи, који ти је први кадар или тренутак са концерта у МТС дворани најурезанији у сећању? Када затворим очи, прво видим пуну дворану и лица људи који су дошли да са мном поделе ово вече. Видим сузе, осмехе и погледе који су ми говорили више од било које речи. Посебно ми је у срцу тренутак када сам схватила да то више није само моја прича, већ прича свих нас – људи које повезују вера, љубав према свом народу и Косову и Метохији. Тај осећај је тешко описати. Чини ми се да ћу тек временом постати свесна свега што се те вечери догодило. zКонцерт је био изузетно емотиван и за публику и за тебе. Како успеваш да у исто време контролишеш тако снажне емоције и задржиш савршену интерпретацију на бини? Искрено, не мислим да сам те вечери успевала да контролишем све емоције. Мислим да сам научила да певам и онда када ме оне преплаве. Мада, било је тренутака када су ми очи биле пуне суза. За мене песма никада није само мелодија и текст – за мене је песма молитва, успомена, завичај и све оно што понекад не умем да кажем обичним речима. Када сам на сцени, трудим се да сваку песму изнесем најискреније што могу, а емоције саме пронађу свој пут до публике. Верујем да људи препознају када неко пева срцем. Те вечери нисам желела да будем савршена, већ искрена. zИмала си част да певаш пред патријархом Порфиријем и добијеш његов благослов. Можеш ли нам описати тај тренутак и шта си осетила када си му посветила песму? То је за мене један од најпосебнијих тренутака у животу. Стајати пред Његовом Светошћу, певати и знати да се у том тренутку дели нешто што превазилази саму музику, велика је част и одговорност. Његов благослов доживела сам са огромном захвалношћу и смирењем. Након његове кратке беседе отпевала сам песму „Свецарице Богородице” коју сам посветила њему. Када певам духовне песме, увек се трудим да се најпре обратим Богу, а тек онда публици. Зато ми је тај тренутак био посебно важан. Не бих умела да издвојим једну реч која би описала оно што сам осетила, али знам да ћу тај благослов памтити целог живота. zНазив концерта носи име твог родног места. Шта је била твоја главна порука Београђанима и свима који су дошли да подрже традицију Ораховца и Косова и Метохије? Назив „Ораховцу, башто рајска” за мене није само име концерта, већ љубав према мом родном месту. Ораховац је мали на карти, али је огроман у мом срцу. Тамо су моји корени, моја породица, моје детињство, све моје успомене и све оно што ме је обликовало у човека какав сам данас. Желела сам да људима приближим тај свет – не само кроз причу о страдању, већ и кроз песму, веру, лепоту и снагу нашег народа који, упркос свему, чува свој идентитет и своје светиње. Желела сам да покажем да Косово и Метохија нису само географски појам, већ темељ српског народа. Ако је неко после концерта пожелео да боље упозна Ораховац, да се помоли за наш народ, или да осети већу љубав према својим коренима, онда је мој циљ остварен. zКарте су биле распродате данима унапред. Када си видела пуну дворану и сузе у очима многих у публици, како си се осетила као млада уметница? Била сам преплављена захвалношћу. Када сам видела пуну дворану, схватила сам да људи нису дошли само да чују моје песме, већ да буду део нечега што им је блиско и важно. Сузе у очима публике посебно су ме дотакле, јер сам у њима препознала да је свака песма пронашла пут до нечијег срца. Као млада уметница, осећам велику одговорност према тој љубави. Не доживљавам је као нешто што ми припада, већ као дар који треба да оправдам радом, молитвом и искреношћу. Захвална сам Богу што ми је дао прилику да кроз музику допрем до толико људи. zОвај концерт је велика круна твог досадашњег рада. Какав је осећај сазнање да твој глас покреће хиљаде људи и шта је следеће на твом музичком путу? Овај концерт јесте велика прекретница у мом досадашњем раду, али га не доживљавам као крај једног пута, већ као почетак нечег новог. Највише ме радује сазнање да песма може да споји људе, пробуди успомене, утеши и подсети нас на оно што је заиста важно. Не размишљам о свом гласу као о нечему што покреће људе само по себи, већ верујем да је најважније оно што кроз песму преносимо. Све што имам и све што успем да урадим доживљавам као дар Божији, а на мени је да тај дар чувам и развијам. Желим да наставим да певам песме које носе душу нашег народа, нашу веру, традицију и памћење. Не знам тачно шта ме чека, али знам да желим да останем верна својим коренима и путу којим ме Бог води. Р. Комазец