Није важно колико нас је, само нека се српска реч чује

 У Српском Бабушу 1999. године живело је 585 становника у 96 кућа. Када је кренуо повратак, односно изградња кућа, жељу да се врати на своје огњиште изразила је већина њих и направљено је 75 кућа. У Бабљаку је саграђено 45 кућа за повратнике…

 

 

У селима Српски Бабуш, Бабљак и Талиновце, у општини Урошевац, организован повратак расељених Срба почео је 2004. године када је кренула изградња кућа, и када су први представници породица стигли на своја уништена имања. Повратак се 2009. године догодио и у селу Софтовић, такође у поменутој општини, када је саграђено двадесетак кућа. Нешто више од 20 година касније, захваљујући директорки Дома здравља Приштина др Наташи Прентић и медицинском особљу поменуте установе, обишли смо села Српски Бабуш и Бабљак. На првом месту што треба поменути јесте да у оба села Срба још увек има. За њих се, цитирајући Библију, слободно могу применити речи : Где су два или три сабрана у моје име, онда сам и ја међу њима. Како другачије објаснити њихову жељу, али и оних који им помажу, за опстанком и чувањем огњишта. Не тако давно поменута села окруживала је обрадива земља која је била у приватном и друштвеном власништву. Сада је, посебно поред магистралног пута који из Приштине води до Урошевца и даље до Скопља, изграђено толико тога да се строго мора водити пажња, како се не би промашило скретање посебно за Српски Бабуш, јер ни табле са именом села нема.

У БАБУШУ ЖИВЕЛО ПРЕКО 100 ПОВРАТНИКА

– Ниједна грађевина коју сада видите није постојала до пре 20 година. То су била плодна поља на којима се узгајала пшеница, кукуруз, сунцокрет. У власништву Срба из Бабуша било је преко 500 хектара обрадиве земље, плус друштвена земља о којој је рачуна водила Земљорадничка задруга која је у селу постојала, прича за „Јединство” Србин из Бабуша, али из безбедносних разлога захтева да остане анониман. Наш саговорник објашњава и како је његово село добило ово необично име. Прича нам да порекло имена Бабуш потиче од турске речи и значи нешто велико. – Срби из овог места одувек су били вредни, обрађивали су своја поља и имали пуне амбаре. Турци су, тако се препричава, све из амбара односили, али су домаћини са плодних поља већ сутрадан скупљали нове приносе. Управо је ту њихову вредноћу приметио ага, позвао је кмета села и питао шта би највише желели да имају. Одговор је био да Срби желе земљу. Тако су били међу првима који су од Турака добили земљу и утрине у своје власништво, али плаћали су Турцима порез за земљу и плус прирез за утрине – испричао нам је наш саговорник. Неколико векова касније Срби из овог места, потомци оних који су знали како да преживе османлијску окупацију, доведени су пред велико искушење, али их нико није питао шта би желели, јер за многе њихов останак није био пожељан. Протерани су са својих вековних огњишта и расути по остатку Србије. Њихове куће су изгореле, плодне оранице прекрио је коров. У Српском Бабушу 1999. године живело је 585 становника у 96 кућа. Када је кренуо повратак, односно изградња кућа, жељу да се врати на своје огњиште изразила је већина њих и направљено је 75 кућа. Масовнији повратак уследио је 2006. године и у селу је стално живело преко 100 Срба. Добили су здравствену заштиту Дома здравља Приштина и то се до данас није променило, под њиховим су будним оком. Срби повратници дали су све од себе да тај повратак учине могућим, годинама су живели у својим кућама и чак су кренули да обрађују имања. – Плаћали смо Албанцима да механизацијом на њивама ураде све што треба, јер ниједна кућа овде нема мање од пет хектара земље, а тракторе нисмо имали. Сигурно смо 10 година по повратку обрађивали своја имања. Али, временом, посла никако није било за млађе људе да се врате са породицама, нити је било наговештаја да ће се о томе посебно повести рачуна, а деца су у село долазила. Тако је та небрига учинила да су људи почели да одлазе. Нису сви напустили Косово и Метохију, већ су отишли у Штрпце или друга већа српска места. Остали су старији мештани који полако умиру, и све је некако стало – казао нам је наш саговорник из Српског Бабуша и присетио се кратко како се некада у селу живело. – У време санкција, деведесетих година прошлог века, ми кризу нисмо осетили, јер смо све имали своје. Радили су људи у Урошевцу, Липљану, Приштини, овде обрађивали имања и свега је било и више него што треба. У ОШ „Братство и јединство” било је 70 и више ђака. Да кажем и да је школска настава у селу почела давне 1905. године – додаје наш саговорник.

ЦРКВА У БАБЉАКУ МЕСТО ЈЕ ОКУПЉАЊА СРБА

За разлику од Српског Бабуша суседно село Бабљак одувек је било мешовито – у њему су живели и Албанци. Срби су и из њега протерани 1999. године, и у исто време кренуо је повратак. У Бабљаку је тада направљено 45 кућа за повратнике, али слична их је судбина задесила као и Србе из Бабуша. И то је било богато село. Лепа су имања Срби имали, на стотине хектара обрадиве земље. Кроз село је пролазила главна пруга Косова и Метохије, и имали су своју железничку станицу. Име села Бабљак први пут се помиње 1456. године у турском попису. Забележено је тада да је село имало седам српских кућа и православног свештеника. Црква је у селу постојала још у време Немањића. Данас, Црква Свете Тројице у Бабљаку сведочи о вековном животу Срба на овим просторима. У њој се Срби окупљају на храмовној слави сваке године, и тада у порти буде више од сто људи. Припадају урошевачкој парохији и хвале свог свештеника оца Трајка Влајковића са којим планирају изградњу гостопримнице у црквеној порти. Недавно је изнад улазних врата цркве урађена нова икона Свете Тројице у мозаику. То је дар др Јордана Петровића, иначе директора Дома здравља у Угљару. Он је рођен у Бабљаку, и каже нам да је тамо и даље његов дом. – Кућу су сигурно до сада једно 18 пута обијали и престао сам да је обнављам, јер немасврхе. Нека је, даће Бог па ће се једном обновити. Сво воће су уништили, остала је само једна крушка која је ове године преродила. Одлазим кад год могу, отворим кућу, обиђем двориште, чисто да ме виде. Одлазе тамо и моја деца, чак сам и унуку одвео и све јој причао да зна. Стари ми је рекао да никада кућу не продајем, јер, како је говорио, никада не знаш када ћеш са децом да дођеш – и то је то, кућа није на продају. Бабљак је познат по факултетски образованим људима, само је 11 доктора, а ту не рачунам своје две ћерке које су такође лекари – рекао нам је др Петровић. У Бабљаку смо у дворишту Николића затекли и казан за печење ракије. Рекоше нам да ће од овогодишњег рода шљиве бити десетак казана. Њихова кућа је на окућници од хектар и двадесет ари. Имају и осам хектара обрадиве земље. Ништа продали нису и не намеравају. За њих је дан повратка значио поновно рођење, а то се ничим не мери. Домаћин куће Срба, недавно се упокојио, па мајци Славици помаже син Дејан који живи у Штрпцу. Иако смо у тексту већ поменули да о повратницима рачуна води медицинско особље Дома здравља Приштина, није на одмет да још једном то поновимо јер о њима Срби повратници имају само речи хвале. Некако и они деле њихову судбину и сведоци су свега што се дешавало. Према речима техничара Дома здравља Приштина Дојчина Лалића, који је са повратницима од првог дана њиховог повратка, током година постали су као породица. Он се присећа времена када су се људи вратили на своја имања да је, на пример, у амбуланти у Талиновцу, према евиденцији поменутог Дома здравља, било отворено 84 картона.

СРПСКО ЗДРАВСТВО ПРЕСУДНО ЗА ОПСТАНАК

– Људи су показали добро вољу и заиста су се трудили да повратак учине одрживим, али многе околности су на то утицале. Сећам се како се тај број Срба у Талиновцу смањивао, када је спао на њих 50, па 40 једно дуже време. Онда се десило убиство породице Јевтић, и то је много утицало не само на повратнике у Талиновцу, већ и на друга повратничка места – прича Лалић и додаје да је са осипањем становништва кренуо и притисак на здравствене раднике, односно учестало је обијање амбуланте у Талиновцу и демолирање инвентара. Занимљиво је да ништа никада није било покрадено, већ је реч о класичном уништавању имовине у циљу спречавања даљег рада. Наши саговорници сматрају да то нису радили Албанци који ту живе, јер са њима нису имали никаквих проблема, већ је реч о неким другим. Медицинска нега је, каже нам медицинска сестра Снежана Вуксановић за све повратнике свих ових година организована током 24 сата, сваког дана. Она је радила у амбуланти у Талиновцу, док је у селу било Срба. – Постојале су дежурне екипе и били смо уз њих у пуном смислу те речи, за све што треба. Тако је и сада, ту смо за све што треба, чак и када је куповина у питању помажемо. Међусобно смо успоставили један посебан однос – каже Вуксановићева. Преостали повратници из оба села су нам неколико пута поновили да је најважнији фактор њиховог опстанка свих ових година здравствена заштита коју имају из Дома здравља Приштина. Тај осећај сигурности да имају лекаре, медицинско особље, амбулантно возило на располагању, могућност да позову у било које доба дана или ноћи, значио је и значи много. Cаговорник из Српског Бабуша каже: „Ја живим у мојој кући и селу само због тога јер знам да сам, за не дај Боже, здравствено збринут. Они су најважнији фактор мог опстанка”. Да кажемо и да је, поред поменутих, за бригу о повратницима задужена и главна медицинска сестра поменуте здравствене установе Данијела Пaвић, као и медицинска сестра Александра Ристић, чији је супруг из Српског Бабуша. Сви они успешни су у једној мисији која превазилази њихову професију, а то је да су у најтежим временима показали да су добри људи, јер то је, сложићете се, увек најтеже. М.Чанковић