РАСТЕ БРОЈ СТАНОВНИКА ИЗ ГОДИНЕ У ГОДИНУ

Доње Вараге налазе се на магистралном путу Косовска Митровица – Зубин Поток, три километра испред Зубинoг Потокa, општине којој припада. Aтар села простире се на око 444 хектара. Cело је смештено на простору просечне надморске висине од око 713 метара, док се терен у околини спушта и диже од приближно 544 до 984 метра, што довољно говори о разуђености предела. У древним турским списима из пописа 1455. године село Доње Вараге, у садашњој општини Зубин Поток, спомиње се као Тепе Вараг, што у преводу значи Варашко брдо, и то као најмногољудније и најразвијеније село у овом крају. Имало је 24 куће, за разлику од Зубиног Потока или тадашњег Зубин Дола који је имао 13. У истим списима укњижени су и црква и сеоско гробље, на местима на којима се и данас налазе. Захваљујући истраживању др Милисава Лутовца записан је и положај села – једним делом налази се на терасама Ибра, а другим на странама изнад тераса у подножју брда. Он је записао и називе за поједине крајеве у селу које и данас носе исте називе: Варашко Поље, Буџак, Кућиште, Виноград (ливаде), Варашко Брдо, Грајиште, Гојковце, Кућетина, Стајишта, Милијина Њива, Филипова Чукара, Беле Воде. „Као и у већини села у Ибарском Колашину насељавање је и овде ишло из горњег у доњи, равнији део села. Препознавали су људи места где могу лепше да живе, у изобиљу хране, воде, животиња. Много година касније, на истом месту имамо много више мештана, лепа имања и куће”, каже један од најстаријих житеља овог села Момир Миловановић.

ПОРАСТ БРОЈА СТАНОВНИКА

Близина главне магистралне саобраћајнице допринела је доброј повезаности села са осталим местима у близини. Мештани села су углавном запослени, а пољопривредом и сточарством бави се готово свака породица, али за сопствене потребе. Тако у селу увек можете наћи домаћи сир и кајмак, у летњем и јесењем периоду свеже воће и поврће, али и добру ракију и вешаљку сушеног меса. Може се стећи утисак да се у селу живи лепо, а мештани се труде да га одрже чистим, лепим и уређеним и за своју децу и за будуће генерације. Изградњом језера Газиводе и хидроцентрале на њему створен је и канал који протиче кроз неколико села у општини Зубин Поток, па тако и кроз Доње Вараге. A 1963. године у овом селу, на Ибру, изграђена је брана ради акумулације воде, а вода је одатле цевоводом спровођена према индустрији у Звечану и Косовској Митровици. Доње Вараге, пак, може се похвалити порастом броја становника у односу на године уназад, што га чини местом у ком преовладава млађе становништво. О томе сведочи и податак да се из године у годину на Бадњи дан традиционално подели више од 100 поклон пакетића деци овог села. „То је нама, наравно, за понос. Имамо 75 домаћинстава, а село броји око 300 становника. Како млади углавном одлазе, то код нас баш и није тренд, јер имамо доста омладине, младих брачних парова и деце у селу, а оно што посебно даје наду да ће се овај тренд наставити јесте и то што мештани стално улажу у своју имовину, али и у само село”, истиче Момир, додајући да су се у село протеклих година вратили и неки од мештана који су свој радни век провели у иностранству. Додаје и то да он са својим синовима и њиховим породицама у селу има засад боровница, која из године у годину даје добар принос и сигурну продају на тржишту. Од пре неколико година асфалтирана је свака улица у селу, обезбеђена улична расвета, водоводна мрежа, спортски терен, дечије игралиште, а у овом делу смештен је и објекат омладинског центра. У летњем периоду то је место окупљања младих, на спортском терену организују се и турнири у малом фудбалу, кошарци, одбојци, тако да има посетиоца и из других околних градова. „Некадашњи градоначелник општине Зубин Поток, иначе прослављени атлетски ас СФР Југославије Стеван Вуловић, родом је из овог села и ту живи одувек. Такође, његов рођени брат Срђан Вуловић председник је Привременог органа општине Зубин Поток, тако да су својим залагањима имали велики утицај на данашњи изглед села, али и на мотивацију и помоћ младима да остану на овим просторима и да живот овде наставе са својим породицама”, каже Ђорђе Јелић, мештанин села и доскорашњи старатељ Цркве Светог Јована Крститеља.

PЕКОНСТРУКЦИЈA МАЛЕНЕ ЦРКВИЦЕ

Црква се налази на узвишењу у селу, постављена тако да истовремено буде и скривена од зулумћара у претходним вековима и заштитник који бдије над мештанима села. Једна је од најстаријих у овом крају, датира из 1455. године, о чему су сведочили писани документи чувани у Манастиру Девич, све до 2004. године, када су уништени спаљивањем од стране албанских екстремиста. Након 1455. године била је уништена а поново је обновљена 1912. године и до данас задржала је такав изглед. „С обзиром да сада немамо тај писани документ који сведочи о њеном настанку, остало је да сведочанство о пореклу цркве, самим тим и овог народа у селу, сведочимо кроз живу реч, с колена на колено. А остао је и један својеврстан споменик који о њеном пореклу сведочи најбоље, а то је камен у темељу који је исти као и један од оних којима су зидани Дечани”, истиче Миловановић. На славу цркве – Рођење Светог Јована, која се обележава 7. јула, окупљају се мештани, како би након литургије са домаћинима и гостима прославили овај дан. Mештани Доњих Варага никада нису дозволили да црква буде празна или запуштена. Зато су уз благослов владике рашко-призренског и косовско-метохијског г. Теодосија, у августу 2017. године покренули реконструкцију и санацију малене црквице. „Да не бисмо обрукали претке и да нас се не стиде потомци, кренуло се са реконструкцијом и осликавањем цркве и враћањем што вернијег њеног првобитног изгледа”, каже Јелић. Мештани села носе презимена Миловановић, Јанићијевић, Цветнић, Димовић, Вуловић, Петронијевић, Радовановић, Лекић, од којих су настали и Радовићи. Већина слави Свету Петку као крсну славу, док су остале заступљене славе Аранђеловдан и Митровдан. У даљој али и новијој историји село је више пута било брана непријатељском надирању на Ибарски Колашин. Доње Вараге кроз своју историју није носило само слику мирног колашинског места, већ и терет времена у којем су се велики политички и безбедносни потреси преламали преко живота обичних људи. Старији мештани кажу да је некада живот био лепши. Међутим, модеран и лакши живот данас, како кажу, не дозвољава мештанима села да затворе врата својим кућама и оду негде другде, већ остају овде, да кроз будуће генерације и оно што ће овом крају оставити у наследство вечно живе и не буду заборављени. Ј.Цветнић