Били смо сиромашни, али насмејани и срећни…

Људи су на славе код родбине и пријатеља ишли пешака по више километара из једног у друго село. Одећа се правила од конопље, а куће биле пуне деце

 

 

Данас ти је много тога што би се рекло „на дугме”. У већини кућа су ормари препуни одеће, ципелари обуће, фрижидери и замрзивачи пуни хране. Живи се лагодније, али некако чини ми се да у временима кад се мање имало људи су били насмејанији, срећнији. И није то само мој утисак него кад причам с многима исто кажу – овим речима 64-годоишњи Зоран Симијоновић започиње причу о томе како се некада у време његовог детињства, пре пола века, живело у његовом родном селу Манишинцу угнежденом на једном од новобрдских питомих пропланака тамо изнад дела тока Криве Реке. Животни услови пре свега у економском погледу су се знатно променили не само у његовом селу, већ генерално у ширем окружењу у односу на оно некадање по њему, али и по многим другима сиромашно али ипак некако срећније време. На оно време када се није пуно имало, а оно што се има много више ценило јер се углавном зарађивало често и у правом смислу речи знојем и мукотрпним радом.

ПРТЕНЕ ПАНТАЛОНЕ

– Мој отац Ивко и мајка Перса имали су тринаесторо деце. Ја сам био најмлађи. Била нас је пуна кућа чељади. Сећам се ко да је јуче био када смо носили одећу коју нам је мајка правила од конопље. У то време, а било је то негде до средине седамдесетих година, отприлике у сваком селу око Новог Брда, па и у мом селу Манишинцу, узгајала се конопља која је касније забрањена, јер се третира као врста дроге. И дан данас постоји њива у мом селу коју зовемо конопљиште. Моји родитељи су узгајали тада конопљу на површини од мање од десетак ари. Свако домаћинство је такође узгајало конопљу. То је биљка која је сећам се из детињства расла високо, преко два метра. И кад порасте онда би обично жене узимале дрвене направе које су се звале пирајке, иначе тешке са ручком и њиме би ударале ту биљку конопљу која се претходно жњела и везивала у снопове потопљене у воду. Из те биљке су добијани јаки конци, то јест нити који су се онда односили у ваљвице у Гњилане да се додатно обраде и да се од њих направи платно и од тог платна су нам шили одећу. У то време сматрало се да си богат ако имаш пртене панталоне. Кад одем на сабор у Бостане обучен у те панталоне ја сам био срећан. И не само ја. Сви су облачили те панталоне. Постојала је и такозвана клашњена одећа од вуне. Није се друго имало. Носила се та одећа, коју смо звали пртена и клашњена. Била је много јака и тешко се хабала – присећа се Зоран. У контексту ове приче он у шали истиче како су, када би жене потапале конопљу, деца ишла на реку и скупљала рибе у кантицама, које су биле ошамућене од семена конопље које има седативна дејства. – Сећам се одемо ми у то време на реку, која је тад била јака за разлику од сада када и пресуши често у деловима свог тога и гледамо гомиле риба ошамућених, плутају на води. Скупљамо их у кантице, али ипак нисмо смели да их једемо јер смо мислили да су отроване од нечег другог, а оне су уcтвари биле под дејством конопље, јер је семе када би жене ударале снопље конопље ишло у реку. И дан данас се смејем кад се сетим тих времена, а кад причам деци данас на пример о томе не верују да је тако нешто постојало и да се тако живело – вели Зоран. Присећа се да је конопља кориштена и за осветљење куће.

СВЕ ПРИРОДНО

– Ту конопљу смо користили и за осветљење. Код нас је струја дошла тек 1975. године. До тада смо за осветљење користили или петролеј, али тога није било увек или трстику конопље. Мајка и отац би запалили на пример ту трстику и она би дуго горела и осветљавала нам собу кад вечерамо, на пример. А нас деце пуна кућа и кад гори та трстика, вечерамо и брзо се успавамо и спавамо ко заклани чврстим сном. Тад се није знало да је та конопља врста дроге. Сад не дао Бог да то неко узгаја, јер је забрањено то код нас – додаје Зоран. Његова сећања везана за, како каже сиромашнија али срећна времена која сежу и у дане када се, како истиче, славе славиле по три дана и када су људи ишли пешке и по више километара из једног у друго село да дођу на славу код родбине. – Није било телефона као сад, да кад дође неко на славу некоме буљи у телефон. Људи су разговарали, веселили се, певали. Стари су се више поштовали од млађих. Пила се тад врућа ракија слаба и није било ко сад пива толико и јаких ракија. Тад се ракија пекла у земљане казане. Све је било другачије. И село било пуно људи и стоке. Храна некако била здравија. Све природно. Ништа није прскано, запрашивано. Људи су се више дружили и међусобно помагали. Ишли су, рецимо, једни код других на испомоћ, како се то звало у мобе. Кад се, на пример љушти кукуруз, онда по целу ноћ се остане, то се шалило, смејало, дружило. Ретко у то време да чујеш да је неко умро од канцера. Било је много људи који су дочекали и деведесету годину па и више, а да скоро никада нису ишли код лекара – присећа се с носталгијом Зоран дана свог детињства, иначе један од најбољих познавалаца старих обичаја и традиције његовог краја. Данас је живот у његовом и другим новобрдском селима, али и у ширем окружењу, много другачији. Куће више нису пуне деце. Много је мање људи и много мање међусобних дружења и много ређе се може видети осмех на лицима људи. Убрзани животни темпо карактеристичан за 21. век, иако мање присутан него у градским срединама, али ипак није заобишао ни сеоска подручја, па ни Манишинце… С.Ивковић