Одмерена, професионално и колегијално

ИН МЕМОРИАМ: Миљана Томић лектор ЈЕДИНСТВА

 

После дуге и мучне болести, у Београду је преминула Миљана Томић, својевремено лектор у ЈЕДИНСТВУ.- Живот је после рата у БиХ и на Косову није штедео. Сахрањена је на градском гробљу у Београду, на Бежанији 20. новембра ове године
Преминула је наша колегиница Миљана Томић, лектор у ЈЕДИНСТВУ више година пре рата 1999. године.Сахрањена је 20. новембра ове године на Бежанијском гробљу у Београду, а преминула је после дуге и мучне болести, у УЦ Републике Србије у Београду. Памтићемо је као ревносног лектора и драгу, изузетно пријатну колегиницу која је волела дружење и после рада и духовите колегаијалне упадице међусобно изречене током рада у деску ЈЕДИНСТВА. Миљана Томић је упамћена по професионалности и колегијалности.
Миљана је рођена 3. октобра 1950 у селу Соколац, општина Љубовија. Учитељску школу је завршила у Сарајеву. У Сарајеву је завршила и Филозофски факултет, одсек за српскохрватски језик и историју југословенске књижевности.
У Првој гимназији у Сарајеву је радила од јесени 1973. до априла 1992, прво као професор српскохрватског језика, а после прелази у школску библиотеку. Због рата у Босни и Херцеговини, после силних претњи, са породицом напушта Сарајево 30. априла 1992. остављајући сву имовину коју је породица стекла за 22 године живота и рада у Сарајеву. Са породицом је била на Палама до 15. маја 1992. када се враћа у Србију. Потом су боравили прво код родитеља, а онда код сестре у Шапцу. Супруг Милош је предавао математику 2 на Машинском факултету у Сарајеву, а онда су били у ситуацији да нису имали ни за основну егзистенцију па се одлучују да оду у Шкотску, у место Елие у округу Фифе. Добили су смештај и нужну помоћ од државе, али им није било дозвољено да раде. Одлучују се на повратак у Србију 6. јануара 1993. на основу обећања да ће супруг Милош добити посао на Факултету техничких наука у Чачку и да ће решити стамбено питање. Оно што су од смештаја добили је била једна хотелска соба у хотелу “Слобода” где су живели са млађом ћерком Данком. Старија ћерка Тамара је остала у Шкотској у приватној школи за девојчице, Ст Леонардс Счоол у Ст Андреwс-у јер је добила стипендију као добар математичар. Један кратак период 1993. године Миљана, муж и млађа ћерка су живели у изнајмљеном стању у Београду, а Милош је путовао у Чачак да ради. У Београду је Миљана радила све послове у малој продавници, од продаје до чишћења, да би породица могла да преживи хиперинфлацију. Почетком 1994. године Миљана се са мужем и млађом ћерком сели у изнајмљени стан у Ужицу где су и Миљана и муж добили радна места на Учитељском факултету. Почетком 1995. године одлазе у Приштину где после боравка у баракама добијају стан у Универзитетском насељу. Миљана је била лектор у “Јединству”. Из Приштине, после завршетка НАТО агресије у јуну 1999. године били су приморани да побегну тако да долазе у Београд. Већ 2001. године отишла је у инвалидску пензију због реуматоидног артритиса. Године 2002. ћерка Данка јој је подарила унуку Ирину која је била и остала Миљанина животна радост.
Миљана се никада није жалила, то потврђује и њена породица. Диван родитељ, дивна супруга, дивна бака и диван пријатељ коме су људи поверавали јер су знали да је поуздана. Цео живот је несебично посветила породици. Била је племенита, ведра, насмејана, пожртвована, достојанствена, пуна оптимизма и увек спремна да саслуша и помогне. Није била свесна колико је лепа у сваком погледу. Остала је празнина и наш губитак је немерљив. -Тата каже, била је брижна мајка, бака и супруга. Бринула је о свима другима много више него о себи. Била је анђео који је са неба сишао да улепша свет и живот свих нас који смо је волели. Остали смо да тугујемо, живот без наше Миље је празан, рекла нам је њена старија кћер Тамара.
С.Ђукић