ОТИШЛЕ СУ И ОСМАНЛИЈЕ…

Пише: Рада Комазец

 

 

Човек не може бирати време у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља ни од ког народа ће се родити, али од њега зависи како ће он поступати у датом времену: да ли као човек или као нечовек без обзира на то у којем народу и од којих родитеља”. Ово су речи блаженопочившег патријарха српског Павла, чији мурал у Косовској Митровици уништише под окриљем ноћи они из ове друге групе. Иако није званично проглашен свецем, верници патријарха Павла ословљавају тако, јер је живео у складу са начелима које је проповедао. Своју дубоку посвећеност очувању Косова и Метохије овековечио је реченицом: „Косово није само питање територије, то је питање нашег духовног бића”. Није уништен његов дух ни његове речи. Одзвањају у ушима верника као бруј звона са Пећке патријаршије, Дечана и Грачанице. Одзвањају као завет предака. Прекречише и оног устоличеног у цетињском трону архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је у лето 1999. године сакупљао српске лешеве по Метохији. У једној од својих бројних беседа о Косову и Метохији је рекао: „Морамо одржати, браћо и сестре, српске стопе на Косову и Метохији, мјесту страшном на ком смо створени као народ, као Божији народ. Због тога Косовски завјет предака носимо у себи као предање, знајући да је изгубљено само оно чега се одрекнемо, и због тога смо ми историјски народ. Зар зато што нас је мало по броју и што не можемо да управљамо општим околностима историјских збивања у савременом свијету, да одустанемо од тога што смо велики по свом карактеру и по свом историјском звању и призвању? Косово, ни за нас ни за било кога у свијету, не смије да буде ријеч заборава!” Митрополитове речи се не заборављају. Али, није ово прво зло време на Косову и Метохији. О злу времену за време Османлија остали су бројни записи у документима и сећањима. Патријарх Арсеније III који је део српског народа са Косова тада извео из турског ропства, лутајући од места до места написао је ламент над изгубљеним народом „Молитва заспалом Господу”. Стихови су у старозаветном духу јер подсећају на тугу старог пастира због расејаног стада: – Мука наша удвостручи се и рекох у сузама: „Докле ћеш нас, Боже, заборављати до краја. Докле ће се наоружавати на име твоје? Устани, Господе, зашто спиш, зашто лице своје Боже наш окрећеш од нас? И опет васкрсни, Господе, помози нам имена Твојега ради!” Османлије и Арнаути попут јахача Апокалипсе свуда где су пролазили рушили су, палили села, отимали жене и девојке, силом преводили у ислам. Турци су претворили Косово у тамни вилајет и били највеће зло за српски народ и државу. Они су из корена ишчупали српско национално биће, окупирали и распарчали Србију те насељавали номадска племена из гудура Проклетија на Косово. Претешко је било под Османлијама, јер је неиздрживи терор у континуитету вршен над хришћанима. Прогон Срба из Старе Србије пропраћен бројним насиљем и отимањем њихових имања попримала су неслућене размере. Османске власти су својим системским нечињењем само давали подстрек арнаутском насиљу на Косову. Упркос неподношљивом терору велике силе стајале су на становишту да се интегритет Османског царства мора поштовати и да ће свака акција против истог бити санкционисана, иако су отели и запосели српску земљу. Велике силе то и данас чине са Косовом. Због страшног зулума и харача Турака и Арнаута над домицилним српским становништвом (рајом), патријарх Арсеније Чарнојевић повео је Србе у сеобу преко Дунава и Саве. Нису ово данас прва искушења ни први притисци. Трају они вековима, трају од Косовског боја са повременим периодима слободе. А, тамо у Војној Крајини, док су Крајишници чували Европу и заустављали сталне насртаје Османлија, иза те крваве позорнице живела је ренесансна Европа. У Италији ничу грандиозне палате и цркве које својим уметнинама украшавају највећи мајстори свог заната. Леонардо Да Винчи слика „Последњу вечеру” и Мона Лизу, Микаланђело осликава Сикстинску капелу, Шекспир пише Хамлета за богату публику… Богата Европа затвара очи пред патњама којима је био изложен српски народ на Косову. Историја се поновила. Векови крвавих догађаја, препуних бола, страдања и зебње, истовремено су обележени славом, пркосним отпором једног малог народа спремног да брани своје домове. Зулум достиже врхунац 1911. и бива неподношљив. Посета цара Мехмета V Косову била је демонстрација силе и спремност да Османлије заувек владају Старом Србијом. На Косову му је приређен свечани дочек, а Приштина је била окићена њему у част. Али, ништа не траје довека. После само годину дана османска империја доживљава крах. Српска војска je октобра 1912. године у силовитом јуришу поразила турске снаге на Косову. Османлије су се дале у панични бег у Турску, а са њима и добар део номада који су насељавали Косово. Дакле, отишле су са Косова и силне Османлије…