Са тог пута враћаш се као бољи човек

– Боравак у Хиландару је за мене чудо, и вредело је сваког мог корака. То је место где просто осетиш да је свето. Молитва је тамо чудесна, каже он и наглашава да је бескрајно захвалан братији на изузетном дочеку и смештају

 

 

Драган Арсић се са свог ходочасничког пута на Свету Гору и Метеоре, у своју родну Грачаницу вратио средином октобра. Дочекале су га његове три ћерке, супруга, родбина, пријатељи, колеге. Крај свог пута озваничио је у порти Манастира Грачаница, на месту одакле је 28. августа – на празник Велика Госпојина – кренуо на ово несвакидашње путовање са ранцем на леђима, пешице, и како је тада рекао, уз Божију помоћ. – Било је то искуство које се памти целог живота. То се не може заборавити, јер дубоко је урезано у мозгу, почиње своју причу за „Јединство” Драган и наставља: „Имао сам на свом путовању пуно времена да размислим о свом животу да, ајде да тако кажем, поразговарам сам са собом и да не буде да се хвалим, али ако нисам 10 хиљада пута изговорио: „Господе Исусе Христе сине Божији, помилуј ме грешног”, онда нисам ни једном. Пешачио сам 49 дана, и то је дуг период у смислу да имаш времена да се посветиш себи, молитви, да видиш шта си урадио исправно, шта погрешно, како да наставиш живот. Људи смо, сви грешимо, па размислиш да ли имаш потребу да се некоме извинеш и слично. То је пут где ходаш, једеш, пијеш, спаваш и молиш се”.

ПУТ ДУГ 1.500 КИЛОМЕТАРА

Драган је препешачио у оба правца више од 1.500 километара. Прешао је добар део Косова и Метохије, Северну Македонију и део Грчке. До Солуна је из Грачанице пешачио 10 дана, и потом још 120 километара до луке Уранополис, које је прешао за три дана. Криза је током пута било, али није пешачио преко граница својих могућности, односно није се форсирао. Рекорд му је био 54 километра за дан, али било је дана када је прелазио по 25 километара или мање. Када стигне до планиране дестинације за тај дан, одмарао је, иако је, што се снаге тиче, могао да настави. Највећи број ноћи на овом путовању преспавао је у свом шатору, свега неколико пута су то била преноћишта – мотел, хотел – уз пут. – Била је занимљива ситуација једног дана када сам се спуштао са планине и наишао на сеоску цркву у Грчкој. Тог дана провала облака. Иако сам имао добру опрему, киша је падала таквим интензитетом да је одећа почела да се натапа. Дошао сам до цркве и видео кућу поред. Претпоставио сам да ту живи свештеник. Споразумевање је било посебна прича на овом мом путовању, па и у овом случају, али разумели смо се за толико да мени треба преноћиште, било какво место да се склоним од кише. Увео ме је у парохијски дом, у њихову гостопримницу, и ту сам провео ноћ на сувом – прича нам Арсић. Питали смо га да ли је било искушења на путу? – Није било великих искушења, највише ме је мучила носталгија за породицом. Прве две, три недеље и није толико. Ваљда сам био још свеж, имао сам снаге, размишљао да пређем што више километара, али касније су почела деца да ми недостају. Дешавало се да данима пешачим а не проговорим пет, шест речи, и то са незнанцима. Углавном су то били уласци у продавницу, да нешто купим и наставим даље. Имао сам интернет везу и разговарао сам са породицом, супругом и децом, путем видео позива, али није то то. Недостаје физички додир, да их загрлим, пољубим – да, породица ми је недостајала – казао нам је Драган. Мале непријатности стварале су му временске прилике, јер дуг је пут и нормално је да ће бити и ветра, кише и посебно високих температура. Како нам је рекао, то уме да деморалише у једном моменту али бодрио је себе, настављао да корача имајући на уму свој циљ – то свето место коме иде. Препричава нам сада као анегдоту, мада се у том тренутку то није могло тако назвати, своје пешачење кроз Северну Македонију када је остао без воде. – Било је деоница пута од 30, па и више километара, где нема ни продавнице, ни пумпе, насеља или извора, ништа. Ходао сам ка Ђевђелији, односно ка граници са Грчком и температура је била висока, толико да сам три литре воде потрошио брже од планираног. Морао сам да уносим течност, јер сам ходао на више од 35 степени. Стварно је било искушење када сам схватио да немам воде, и кажем у себи: „О, Господе пошаљи неког”. И шта се дешава? Убрзо стаје ауто и пита ме Македонац: „А бе, батко, где си пош‘о?” Када сам му рекао да пешачим из Грачанице до Свете Горе, ухватио се за главу, али и одмах питао како да ми помогне? Пожалио сам му се да сам жедан и затражио, ако има, воде. Имао је сок и то ми је дао. То ме је освежило и након неких шест километара наишао сам на продавницу – каже наш саговорник.

НАШЕ СВЕТО МЕСТО – МАНАСТИР ХИЛАНДАР

Драган је пешачио споредним путевима, односно избегавао је аутопут због издувних гасова, али и буке, сирена аутомобила. Ходао је магистралним путем, односно старим ауто путем којим се некада стизало у Солун. Сам долазак на Свету Гору и тродневни боравак у Хиландару је, каже нам Арсић, прича за себе и тешко се речима може описати. Монаштво је знало да долази и дочекали су га. Све му је био посебно занимљиво, јер је први пут био на овом светом месту. – Боравак у Хиландару је за мене чудо, и вредело је сваког мог корака. То је место где просто осетиш да је свето. Молитва је тамо чудесна – каже нам Драган, бескрајно захвалан братији на изузетном дочеку и смештају који добио. Након посете Хиландару, и правог духовног и физичког окрепљења, Драган је наставио пешачење Светом Гором ка врху Атоса и успео је да стигне до крста на висини од 2.033 метра. Ту се налази и црква посвећена Преображењу Господњем. На том месту, задатак у том једном правцу био је испуњен, али и знак да је време да крене назад ка својој Грачаници и својим девојкама – супрузи Дијани и ћеркама Викторији, Анисији и Стефанији. У повратку сам дошао до Уранополиса, а потом и Солуна другом трасом, која је мало дужа. Након предаха у Солуну уследио је пут до Метеора, који се налазе у централном делу Грчке. Још једно чудо и свето место вере наше православне које сваког оставља без даха. Драган Арсић се са ходочасничког путовања и Свете Горе вратио препорођен, и радо би поновио исто. То је, каже нам, пут са кога се враћаш као бољи човек, духовно испуњен. Да кажемо и да ово није његово прво путовање оваквог типа. Пре неколико година пешачио је до Манастира Свети Василије Острошки у Црној Гори. Открива нам и да има жељу да пешачи до гроба Свете Ксеније Петроградске у Русији, али и Христовог гроба у Јерусалиму. То су већ велики планови за које треба доста снаге јер је километража дупла, али није то, каже нам, главна препрека. Уз Божију помоћ то би се и издржало, али кочи то што за та ходочашћа треба много више средстава и времена – у смислу одсуствовања са посла. ‹Велика подршка су му биле супруга Дијана и три ћерке М.Чанковић