Село које памти страдања и опстаје упркос изазовима

 Опстанак је можда најбоља реч која описује село Вељи Брег и његове мештане у Ибарском Колашину. Од свог настанка до данас суочавало се са сеобама, паљењем, поновним дизањем из пепела и лепим животом, до поновног одласка младих, али упркос свему траје и опстаје, сведочећи и будућим генерацијама о томе

 

 

На километер и по узводно од Зубиног Потока на десној обали Ибра, између брда која као да вековима чувају његову тишину, лежи Вељи Брег, једно од највећих села у Ибарском Колашину. Иако данас делује мирно и скромно, ово место носи у себи бурну историју, траг страдања, али и снажну вољу за опстанком. Село је, према предању, одувек било насељено. Међутим, као и читав овај крај, доласком Турака доспело је у тежак и несигуран положај. Векови под туђом влашћу доносили су нестабилност, па су се у више наврата дешавале сеобе становништва. Село се празнило, да би се поново насељавало, носећи у себи судбину читавог Колашина. „Данашње становништво углавном потиче из друге половине XVIII века, када су се мештани вратили из Црне Горе, где су били склоњени током великих сеоба. У Вељем Брегу постоје два главна братства – Томовићи, од којих потиче и презиме Поповић, са крсном славом Свети Никола, и Дробњаци, од којих је настало једанаест презимена, а који славе Ђурђевдан и Илиндан” – објашњава наш саговорник, историчар и мештанин овог села Владан Томовић. Сеоска литија, Спасовдан, и данас окупља расејане мештане и потомке, бар једном годишње, око заједничке молитве и сећања. Живот у селу одувек је био тежак. Због оскудне обрадиве земље, пољопривреда није могла да буде једини извор прихода, па су се мештани рано окренули мајсторским занимањима – градњи кућа, занатима и надничењу широм овог дела земље. Управо та вредноћа изнедрила је генерације радника, али и велики број интелектуалаца, који су се школовали и касније остајали у другим крајевима земље или у иностранству. „Одавде се одлазило не зато што се није волело село, већ зато што се морало”, каже Томовић. Писаних извора о прошлости села има мало, али значајан део историје сачувала је породица Томовић, у којој је током шест генерација било свештеника. Захваљујући црквеним записима и породичном памћењу, очувани су подаци о становништву, родовима и догађајима који су обележили овај крај. Најтеже године Вељи Брег је доживео током Другог светског рата. У периоду од 1941. до 1944. године, велики део села спаљен је од стране балиста, а страдање је оставило дубок траг који се и данас препричава у породицама. Ипак, село се увек подизало. Његов географски положај, у близини главног магистралног пута, омогућио је добру повезаност са околним местима и остатком земље. Почетком седамдесетих година XX века, у најквалитетнијем делу села одузета је земља ради изградње насеља које ће служити радницима фирме „Хидротехника”, за потребе изградње бране на језеру Газиводе. Они који памте тај период кажу нам да је то било најлепше насеље у Ибарском Колашину. Након тог периода после изградње бране, објекти су остали на располагању радницима „Трепче”, да би од деведесетих година постали уточиште за избеглице из БиХ и Хрватске, а потом и за мештане Колашина који су остали без крова над главом или нису имали решено стамбено питање. „Ово место је увек било дом онима којима је дом био најпотребнији. Можда никада нисмо имали много, али смо увек делили све што имамо”, каже Томовић. Заједничким радом мештана доведен је један од првих водовода, са извора Голотин. Међутим, изградњом регионалног водовода пре неколико година, који је прошао кроз село, остале су трајне последице на путну инфраструктуру, која је и данас у лошем стању. После Другог светског рата изграђена је школа до четвртог разреда, која и даље ради у оквиру ОШ „Јован Цвијић”, а деведесетих година и вртић. „До 1999. године у Вељем Брегу налазило се и седиште општине Зубин Поток, ту је била зграда локалне самоуправе, све док није изгорела у несрећним околностима. Тако да је Вељи Брег до 1999. године био и центар административних и културних дешавања у општини”, истиче Томовић. Данас у селу живи око 300 људи. Иако број није велики, воља за опстанком јесте. „Живот на селу није лак, али је поштен. Овде знаш ко си и шта си, свој на своме. Уздамо се у снагу, вољу и подршку државе да опстанемо и да нас буде више на овој нашој земљи”, каже Владан Томовић. Међу онима који су одлучили да остану је и један од млађих мештана, који каже да живот на селу данас носи посебне изазове, али и смисао. „Није лако остати овде кад видиш да млади одлазе, а прилика је све мање. Али ово је моја кућа, моја земља и мој мир. У граду можеш имати више, али овде знаш зашто радиш и за кога живиш. Ако би било више подршке и посла, верујем да би се многи вратили”, каже Стефан Милосављевић, гледајући ка брдима која окружују Вељи Брег. Вељи Брег, као и многа села у Колашину, стоји на раскршћу прошлости и будућности, између сећања и наде да ће живот, упркос свему, наставити да траје тамо где је одувек припадао. Ј. Цветнић