УПРКОС ПРОГОНИИМА, КЊИГОЦИДУ , ЗАБРАНАМА… ГАЗИ ДЕВЕТУ ДЕЦЕНИЈУ

Пише: Рада Комазец

 

 

Када у нешто уткате део свог живота, љубави, рада, борбе да опстане, није лако читаоцу пренети целу истину о тој и таквој борби. Она је претешка. Понекад и невероватна. Почетак „Јединства” и последње две и по деценије рада је толико тежак и препун искушења да смо често на раскрсници да ли остати или одустати. Препрека је много и премного.

РОЂЕН У ЦЕНТРУ ПРИШТИНЕ

Тај његов лого црвене боје са којим је рођен и судбински везан из броја у број подсећа на сталну борбу. Понекад клоне и препреке га пресеку као оштрице секире у дебло дрвета, а онда попут рамонде уздигнуте главе и никад демонтовани господин, иде даље. Без интрига, оговарања и таблоидизације свестан да прејака реч убија бира их пажљиво за оне који их читају. Не каже се узалуд „господин био и господин остао”. Наше „Јединство” јесте, заиста, један господин у годинама са огромним искуством које се протеже кроз два века. Ратник, борац, прогнаник, ученик, земљорадник, учитељ, лекар, домаћин реалан и правичан. Он је и политичар, иако свестан колико је тешко бавити се политиком у овим тешким временима док му отимају дом, руше и пале светиње, преоравају земљу, померају међе, секу шуме, лажно оптужују и хапсе комшије… Још су грмели топови и одзвањала фашистичка чизма приштинском калдрмом када се родио у малом собичку и тајности. Није се смело знати да постоји. Летела је глава за једну реч. Док су се његови вршњаци рађали у шуми, он се родио у центру Приштине и предодређен да буде господин. Још као малог преселили су га у Душанов град испод Каљаје, а он је, ипак, желео кући. И вратио се кући. Вратио се у родно место, у Приштину. Оштрим умом и бистрим оком све је пратио. Прве алфабетске течајеве, скидање фераџа и зара са албанских жена, српске учитеље из Ниша и Београда који описмењавају Албанце на Косову и Метохији, српске лекаре из Београда, Ниша и Новог Сада који лече становништво у тадашњој Косовско-Метохијској области, српске професоре из Београда, Ниша и Новог Сада који отварају школе и оснивају факултете на Косову и Метохији, српске уметнике, глумце, редитеље који оснивају Прво обласно позориште у Приштини. Српски инжењери, еконимисти, правници отварали су прве фабрике… А он, подучавао је албанске новинаре и албанске писце. Научио их је правилима писања, писао о њима, афирмисао их и био им јак „ветар у леђа”. Он не говори неистине. Све верно записује и постаје најпоузданији сведок догађаја и људи на Косову и Метохији. Изнедрило је „Јединство” генерације најзначајнијих пера на Косову и Метохији, али и у Србији. Он је упамтио притиске, демонстрације, полумртвог Мартиновића на њиви. Први је тада проговорио. Бивао је прозиван и позиван на саслушања и критике тадашњих власти. Ризикујући опстанак говорио је и бележио док су сви у бившој Југославији ћутали. Говорио је о патњама српског народа на Косову и Метохији. Болела га је косовска рана и цео свој живот посветио је свом Косову и Метохији. Док су вејали снегови са Шаре и Проклетија, док је сунце купало косовску котлину, по ужареном асфалту, по снежним стазама, пртином, путељком, макадамом обилази сваки крај, свако место. До јуна 1999. године чинио је то сваког дана, а од када га протераше из његова дома из Приштине то чини сваке недеље. Неуморан, преко брда и долова, поред дугих цеви униформисаних особа, некад шумом, некад друмом упоран да стигне на одредиште. Плакао је са мајкама чија су киднапована деца, ронио сузе у Старом Грацком, слушајући лелек мајки и сестара за жетеоцима, снимао крваву Бистрицу незаборављујући гораждевачку децу Панту и Ивана. Лио је сузе са свештеницима док су гореле светиње 2004. године, док је олтар и распеће Христово гутао пламен уз урлике и неуротични смех безумника. Све је видео и све чуо. Нико од њега боље не познаје муку косовског човека, нико боље од њега не шапуће гласније. Он не одустаје. Заједно са листом „Јединства” расла је и наша издавачка кућа са више часописа и пар десетина наслова књига на годишњем издању. Постао је културни центар покрајине и чувар српске речи, а све до јуна 1999. године „Јединство”-Панорама је била највећа и најзначајнија новинско-издавачка кућа јужно од Београда. Од пароле „Косово Република” до Цанкарјевог дома није много прошло. Кренуле су и медијске манипулације гебелсковског метода којима је циљ био Срби и Србија, односно отимање дела територије Србије.

ВОДИЉА МУ ЈЕ ИСТИНА

Урлање, безобразлук, галама, лажи у злим временима надгласају културу, пристојност и истину. Узалуд је „Јединство” сведочило истину о убиству монаха у Зочишту, киднаповање Костића и осталих житења из ораховачког краја, зло је победило и ширећи лажи попут лешинара острвили се на Србију. Жртва киднаповања је и новинар „Јединства” Љубомир Кнежевић. Киднапован на радном задатку а о њему се ништа не зна до данашњих дана. Злокобна сенка рата надвила се над Србијом доносећи са собом прогонство, страдања и етничко чишћење српског народа са своје вековне земље. Када је кренуло оно најгоре завијање сирене и бомбе, он се није склањао у склоништа. Из зграде која је надвисила околину у Приштини гледао је како гори главна пошта, како пламен гута зграду СУП-а, гледао је како светли небо над Слатином и шаље смрт, како се ломе стакла на стамбеним зградама од детонација. Храбро је претабао Косово и Метохију милион пута уздуж и попреко. Дао је себи задатак ако оду и сви да ће он остати. И остао је. Повукла се војска, полиција и српске институције са највећег дела Косова и Метохије и свих градова јужно од Ибра. Дошли су неки туђински војници да силом наметну и заокруже државу на српској територији. Била су то зла времена. У тој атмосфери крви и туге „Јединство” се попут светионика истицало са својим храбрим отпором и неустрашивим криком из Дома штампе у Приштини. Његове речи су симбол отпора а дела могу да уђу у историјске анале храбрости. Његов крик 1999. године био је попут јасне ноте у мелодији хаоса пружајући наду остављеним у својим селима, кућама и храбрећи их и тражећи светло у најмрачнијим временима. „Јединство” није допустило да истина буде загушена ратном машинеријом пропаганде. . „Јединство” није само новина, он је глас истине, разума, хуманости у времену када су те вредности биле највише изазване. Његов допринос је уткан у колективно памћење косовско-метохијског човека као светла тачка у тамној ери, подсећајући на моћ једног медија да се супротстави злу и брани људскост и истину. Он је од 1999. године невероватном преданошћу несебично посвећен највишим људским и хуманистичким идеалима у одбрани слободе, правде и истине за пострадали и угрожени свој народ. Његова прича се испреплиће са храбрим корацима као глас разума и симбол несебичног залагања за вредности које чине темељ човечанства. „Јединство” то смо ми, то су људи који улажу себе у његове странице. Али, увек треба поменути оне најхрабрије који су остали у Приштини, који су обилазили Србе широм Косова и Метохије када се губила глава у трену, за српску реч, за поглед. Док су терористи „ОВК” киднаповали Србе, палили, отимали и рушили српску имовину. Треба са поштовањем помињати Ратну редакцију „Јединства”: Света Влаховић, Жика Вучић, Војин Тодић, Соња Ивковић, Зоран Влашковић, Нада Смикић, Љиљана Сталетовић, Нада Вукотић, Богић Здравковић, Момирка Чанковић, Новица Китић, Верица Вукојевић, Сања Николић, Петар Сарић, Никола Бешевић, Ненад Каличанин, Радомир Стојановић остали су. Остали су те 1999. године као једини српски медиј који је извештавао о најтежем времену за Србе. Храбро, истинито и неуморно писали су о злочинима и терору којем је изложен српски народ на својој земљи у својим домовима. Са пропусницама Кфора сатерани у једну просторију у Дому штампе, одлазили су по терену, обилазили уплашене породице које нису смели из куће од припадника „ОВК”. Било је то време лова на Србе. Поред свог новинарског рада, новинари „Јединства” постали су и хуманитарни радници, јер су односили преосталом народу храну, лекове и друге потрепштине. Њихову тадашњу храброст да остану у непријатељском окружењу и да храбро извештавају са терена целу српску јавност, требало би да имају, као пример новинарске храбрости, сви уџбеници новинарства. Гледали су новинари „Јединства” како испред Дома штампе горе књиге издавачке продукције „Јединства”-Панораме. Тадашњи уредник Издавачког сектора Петар Сарић са разумним припадницима Кфора успео је да отме од ватре један мали део издавачке продукције. Фото документација „Јединства”, библиотека, персонални досијеи радника, акти, све је разбацано, уништено или запаљено. Историја новине тада од 55 година нестала је у кантама за смеће и пепелу. Дим испред Дома штампе послао је поруку да гори цивилизација, да се на тлу Европе врши књигоцид – културни геноцид над једним најстаријим народом на Балкану. Овај феномен уништавања књига у издању једине српске издавачке куће „Панораме”-Јединства на Косову и Метохији био је само наставак свега онога шта су наоружане хорде чиниле по Приштини и другим деловима косова и Метохије. Реакције албанских интелектуалаца, које је афирмисало „Јединство”, било је окретање главе, а неких и нескривена подршка књигоциду над српским народом. Све су то гледали кроз прозор Дома штампе новинари „Јединства” који сведоче том немилом догађају, који се одвијао више дана. Горела су српска слова, уложени труд генерација и генерација новинара, књижевника и фоторепортера „Јединства”. Горело је „Јединство”, али је стајало усправно у ватри све до новембра 1999. године када су му „заштитници демократије” и „чувари мира”, војници Кфора, наложили да напусти Дом штампе и да их више не могу штитити од Албанаца.

ДВА ПУТА ПРОГНАН

Утихнули су штампарски стројеви „Јединства” у Приштини из којих су изашли милиони примерака листа „Јединство”. Лист прогнаник са окупиране српске територије нашао је уточиште на тада слободној територији – северу Косова и Метохије. Обновљена је Редакција и кренуло се од материјалне нуле, али са истим жаром, знањем и енергијом да истина мора наћи свој пут. Истовремено, Војин Тодић и групица новинара око њега прави дописништво на слободној територији у Грачаници, где је већ постојала књижара листа „Јединство”. Ризикујући живот одлазе по терену и доносе црне истине о српском народу који је изложен бруталном насиљу наоружаних банди који себе називају ослободиоцима. Доносе истину коју је замрачила западна медијска машинерија и извештавала свет о стању на Косову по налогу својих влада. Али, „Јединство”, тај искусни господин, који увек ради у интересу јавности и свог народа остаје будан и на северу чувајући мост на Ибру. Гутао је сузавац заједно са српским народом на северу покрајине и бранио право на истину као и све претходне деценије. Неуморно је шпартао косовско-метохијском земљом и слао информације. Простор у којем је смештена тадашња редакција је био приватно власништво које је држава Србија откупила. Маја 2024. године под наводном куповином простора од Косовске агенције за приватизацију долази Албанац са адвокатом и полицијом и избацује „Јединство” из редакције у северном делу Косовске Митровице. Тако „Јединство” бива избачено по други пут из свог дома. Гледати разбацане новине, књиге, часопис поломљен намештај који разносе бескућници отвориле су старе ране из 1999. године које никада нису зацелиле. Састанци са међународним представницима на Косову и Метохији, колегијуми на отвореном, подршке колега нису уродиле плодом. Прогонитељи су немилосрдни. Гушено и прогнано по други пут није одустајало. Брзо је успостављена у мањем простору редакција и наставило се са радом. Никада није престајало да излази чврсто укорењено у косовско-метохијску земљу. „Јединство” није обична новина, то је историја и живот косовско-метохијског човека исписана срцем. Истинито и реално. Има укус и меру за своју околину и људе који га читају. Има дубоку емпатију за мале људе који још увек сеју пшеницу белицу на Косову равном, који окопавају винограде у Ораховачком виногорју, или тамо где природа открива своју најузвишенију лепоту праве шарски сир, или лове рибу на Газиводама. Обилази сваке недеље своје Косово и Метохију од Мердара до Дечана, од Крњака до Кололеча, од Рогозне до Шаре, од Звечанске до Новобрдске тврђаве. Он чује бруј звона, вапај старих и изнемоглих, чуо је и видео у свом скоро једном веку ратове, киднаповања, убијања и верно записивао без додавања. Истинито и искрено. Није дозвољавао ни машти да га понесе док пише. Његове речи нису само одјекивале у простору већ су се увукле у душу косовско-метохијског човека са невероватном снагом. Његова појава носи неку посебну топлину, невидљиву нит која повезује косовске људе – Видовданце. Његове речи нису тек тако низана слова већ биране између мисли и осећаја. Свестан да живи на турбулентном тлу где је на делу биолошка борба његовог народа за опстанком, одговоран је. Он је жива прича која се протеже кроз време и Косово скоро један век. Он је приповедач прича, живота, прозор кроз који видимо и осећамо пулс косовског човека, разумемо његове радости, туге и изазове. Његово перо је прожето не само професионализмом, већ и дубоким разумевањем људске природе. У свету где истина припада силним и моћним, где се истина намеће „Јединство” остаје светла тачка која нас увек подсећа на важност аутентичности, одговорности и храбрости у новинарству. Сваки његов корак у непријатељском окружењу чини га храбрим. Његова снага лежи у способности да преживи све нападе забране и осветли тамне углове друштва. Његов глас продире кроз буку прогонитеља.